Archive for the Category »SPOMEN «

CRNA GORA U AGRESIJI NATO…

U agresiji NATO na SRJ na danšnji dan prije 17 godina prvi projektili su pogodili Crnu Goru. Na meti su bili radari i kasarne Vojske Jugoslavije. Prva zrtva agresije NATO na tlu tadašnje SR Jugoslavije je vojnik Saša Stojic u kasarni u Danilovgradu. Pogodjeni su Obosnik kod Herceg Novog i Crni Rt kod Bara. Kasniji udari su tezinu prenijeli na Srbiju ali je Crna Gora bila konstantno pod pritiskom NATO bombi i izdajničke vlade u Podgorici koja je paktirala sa NATO ubicama.

U Murinu je po priznanju tadašnjeg predsjednika Bila Klintona a koju je dao nedavno francuskoj televiziji , po nalogu crnogorskog političkog vrha koji je saradjivao sa NATO, pogođen most od nebitnog vojnog značaja, kojom prilikom je poginulo šestoro civila medju kojima troje djece. Namorbidnija izjava tadašnjeg ministra policije Vuka Boskovica je bila da se gradjani ne boje, jer NATO bombarduje “samo” vojne ciljeve u Crnoj Gori. Izdajnik je gradjane Crne Gore u uniformama Vojske Jugoslavije, računao za legitmne mete.

U vrijeme NATO agresije na SRJ, posebno je bio tezak polozaj Druge armije VJ u Crnoj Gori, jer je bila napadana od NATO iz vazduha i crnogorske policije na terenu, koja je pokušavala da na svaki način pritisne vojsku da ne moze pruziti adekvatnu odbranu, što je bio više nego očigledan dokaz saradnje sa agrsorima. NATO je u crnogorskoj policiji i njenom rezervnom sastavu imao oruzanu silu na terenu i logisticku podrsku.

Americki bombarder tipa A-10 Tanderbolt je radarski polozaj na rtu Arza gađao projektilima sa osiromašenim uranijumom i time to podrucje ozračio za dugi vremenski period. Od ekipe od preko dvadeset ljudi koja je učestvovala kasnije u dekontaminaciji toga terena, danas nema ni jedan ziv.

Na Cetinju se pojavila za vrijeme rata paravojna grupacija koja je uz nezvaničan blagoslov crnogorske policije pokusala da napadne vojsku na polozajima oko Cetinja ali je uz pomoc pripadanika djelova 63.padobranske brigade i vojne policije pohapšena.

I pored zdruzenog i koordinisanog rada NATO i oruzanih formacija crnogorske vlade, Vojska Jugoslavije u Crnoj Gori je uspjela da obori nekoliko bespilotnih letilica, krstarećih projektila Tomahavk lansiranih sa brodova i podmornica NATO iz Mediterana. Izrazeno je dejstvo PVO sistema KUB sa aerodroma u Podgorici, i nepotvrdjen podatak obaranja britanskog lovca-bombardera Sea Harier u Skadarsko jezero.

Avioni tipa G-4 RV i PVO VJ sa aerodroma u Golubovcima su izvršili preventivni udar na jurisne helikoptere NATO u Albaniji, koji su se pripremali za napade na vojsku u SRJ, i tom prilikom ih unistili na zemlji. Odmazda NATO je uslijedila samo dan kasnije napadom NATO bombardera na aerodorm u Golubovcima i radarsku osmatracnicu Crni Rt pored Bara.

Citavu teroristicku jedinicu OVK koja je pritisnuta Voskom Jugoslavije na Kosmetu bila pred uništenjem, crnogorska policija je propustila da umakne preko crnogorske granice u Albaniju.

Narod je u Crnoj Gori bio većinski, kao sto je i danas protiv tiranije i agresije NATO.

Gradjani Crne Gore koji su u uniformama Vojske Jugoslavije časno branili svoju slobodu, kao i njihovi preci stotinama godina prije, upisali su se u slavne stranice srpske, crnogorske, slobodarske tradicije.

O ovima drugima ce suditi vrijeme i istorija…

Slava i hvala svim zrtvama NATO agresije na prostoru Savezne Republike Jugoslavije i vojsci koja se pokazala dostojnom predaka…

Category: SPOMEN  Leave a Comment

Kumbor – Azmont uklonio spomenik vazduhoplovcima

Kompanija Azmont izmjestila spomenik vazduhoplovcima – njegovo demontiranje ili izmještanje nije bilo predviđeno

Spomenik pilotima – Foto Radio Herceg – NoviKom­pa­ni­ja Azmont, ko­ja u Kum­bo­ru gra­di luk­su­zni tu­ri­stič­ki kom­pleks Por­to­no­vi, uklo­ni­la je naj­sta­ri­ji spo­me­nih va­zdu­ho­plov­ci­ma po­dig­nut na pro­sto­ru biv­še Ju­go­sla­vi­je, prenosi Dan.

Šta će azer­bej­džan­ska kom­pa­ni­ja, ko­ja 2013.go­di­ne obe­ća­la da će se sa do­stoj­nom pa­žnjom od­no­si­ti pre­ma spo­me­ni­ku ura­di­ti sa njim osta­je ne­po­zna­to, jer je ulaz na pro­stor biv­še ka­sar­ne „Or­jen­ski ba­ta­ljon“ one­mo­gu­ćen no­vi­na­ri­ma, a na te­le­fon­ske po­zi­ve upu­će­ne kom­pa­ni­ji ni­ko ne od­go­va­ra. Na­i­me, do­la­skom no­vog ru­ko­vod­stva kom­pa­ni­je Azmont, na če­lu sa Me­ti­nom Gu­ve­ne­rom, pri­je 45 da­na, ovo gra­di­li­šte po­sta­lo je naj­za­tvo­re­ni­ji pro­je­kat.

Ono što smo ne­zva­nič­no sa­zna­li od za­po­sle­nih ko­ji su upu­će­ni u pro­je­kat, je­ste da spo­me­nik ni­je sme­tao iz­vo­đe­nju ra­do­va. Od za­po­sle­nih sa­zna­je­mo da je spo­me­nik star pre­ko 70 go­di­na ra­sta­vljen i uklo­njen, a pre­ma ur­ba­ni­stič­ko-teh­nič­kim uslo­vi­ma ko­je je in­ve­sti­tor do­bio on je mo­rao bi­ti sa­ču­van, a nje­go­vo de­mon­ti­ra­nje ili iz­mje­šta­nje ni­je bi­lo pred­vi­đe­no.

Pod­sje­ti­će­mo da se na ovom me­mo­ri­jal­nom obi­ljež­ju na­la­ze ime­na 28 hi­dro­pi­lo­ta, iz­vi­đa­ča i me­ha­ni­ča­ra Tre­će hi­dro­plan­ske ko­man­de Po­mor­skog va­zdu­ho­plov­stva Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je ko­ji su stra­da­li u slu­žbi.

Od ko­li­kog je zna­ča­ja ovo spo­men obi­ljež­je go­vo­ri i po­da­tak da je ne ta­ko dav­no gru­pa va­zdu­ho­plov­nih struč­nja­ka i en­tu­zi­ja­sta sa pod­ruč­ja ci­je­le biv­še Ju­go­sla­vi­je po­kre­nu­la ak­ci­ju spa­sa­va­nja i ob­no­ve spo­me­ni­ka u Kum­bo­ru.

Spomenik pilotima – Foto Radio Herceg – NoviTa­da je Alek­san­dar Ko­lo, do­ku­men­ta­ri­sta Mu­ze­ja va­zdu­ho­plov­stva u Be­o­gra­du, ka­zao da bi sva­ka ze­mlja na svi­je­tu spo­me­nik, ko­ji je od zna­ča­ja za vi­še dr­ža­va, sta­vi­la pod za­šti­tu, a ov­dje je na sce­ni nje­go­vo po­ste­pe­no uni­šta­va­nje. On je po­ru­čio da je uko­li­ko Cr­na Go­ra ne mo­že, ne­će ili ne že­li, srp­ski Mu­zej va­zdu­ho­plov­stva spre­man da sno­si tro­ško­ve da se vri­jed­no me­mo­ri­jal­no obi­ljež­je iz Kum­bo­ra pre­ne­se, ob­no­vi i iz­lo­ži u Be­o­gra­du.

Iz kom­pa­ni­je Azmont su 2013.go­di­ne upu­ti­li sa­op­šte­nje da će se po­sta­ra­ti da spo­men obi­ljež­je stra­da­lim pi­lo­ti­ma osta­ne na mje­stu, te da će se sa naj­ve­ćim uva­ža­va­njem i pa­žnjom od­no­si­ti pre­ma objek­tu.

Spomenik„ Azmont će se po­sta­ra­ti da spo­men obi­ljež­je stra­da­lim pi­lo­ti­ma osta­ne u Kum­bo­ru. Pr­vi ko­ra­ci u oču­va­nju spo­me­ni­ka su već pred­u­ze­ti pa je re­zer­va­ci­ja ovog obi­ljež­ja već oba­vlje­na i on je uklju­čen u odo­bre­ne pla­no­ve. Kom­pa­ni­ja će ta­ko­đe an­ga­žo­va­ti isto­ri­ča­re, ka­ko bi se po­pi­sa­li svi de­ta­lji, do­ku­men­to­va­li i sa­ču­va­li od za­bo­ra­va svi isto­rij­ski aspek­ti i ta­ko pred­sta­vlja­li sa­stav­ni dio ovog me­mo­ri­jal­nog obi­ljež­ja“ – na­ve­de­no je ta­da u sa­op­šte­nju za jav­nost iz kom­pa­ni­je Azmont.

Otišao je “Opaki”…

Još jedan čelični orao Vojske Jugoslavije, pilot-lovac Damir Opačić “Opaki” sklopio je svoja krila i dušu predao nebu. Umro je od srčanog udara u 42. godini života,10.11.2013  u Podgorici u kojoj je živio. Sahranjen je u Grblju u selu u kojem mu žive roditelji, u Bratešićima.

Pilot-lovac Damir Opačić u MiG-u 21 na Slatini

Vijest o Damirovoj smrti saznao sam od njegovog bivšeg komandanta, pukovnika u penziji Boška Todorovića, “Opaki” nam je bio zajednički prijatelj. Iako je moja kuća od kuće njegovih roditelja udaljena nepunih kilometar, ova tužna vijest je stigla od njegovog komandanta koji je i sam saznao kasno iz novina u Beogradu. Kao grom iz vedra neba me pukla u srce. Jedva sam mu stigao na sahranu. Mogu samo Bošku zahvaliti na tome.

U MiG-29 na Batajnici

Za Damira Opačića, poznanici, prijatelji, bivši kolege iz vojske imaju samo riječi hvale. Bio je hrabar pilot, srčan drug velikog srca. Bio je tih ali jak iznutra, spreman na velike odluke i velika djela kada se mnogima ledio um od straha. Bio je dobar vojnik, pravi patriota i profesionalac.

Sreli smo se jednom za vrijeme agresije NATO kada je došao kući u posjetu porodici obojica u uniformama, on pilot ja u PVO na strele 2M. Bio je u 123. lovačkoj eksadrili na aerodromu Slatina u Prištini. Gađali su ih danonoćno. Avione MiG-21 su sklonili u podzemna skloništa i čekali naredbu da uzlete trpeći svakodnevna bombardovanja.

Na prištinskom aerodormu

Pitao sam ga šta će biti sa 21-cama, kada će biti upotrebljene?! Rekao mi je da je odluka sa vrha da uzlete u slučaju kopnene agresije, i da treba da dejstvuju po neprijateljskoj pješadiji. Za borbu u vazduhu njohove 21-ce nemaju nikakve šanse. “Opaki” je bio spreman da uzleti bez razmišljanja bez obzira na snagu protivnika.

Kod predsjednika SRJ Slobodana Miloševića

Pričao mi je da im je sklonište bilo tako dobro da nijesu uspjeli da ga probiju niti pogode ulaz jer je bilo na lakat pravljeno pa projektili nijesu uspjevali da pogode ulaz u sklonište u kome se nalazila eskadrila migova. Poslije agresije svi migovi sa prištine su preletjeli na Batajnicu i pridruženi 126. lbe koja se nalazila u satav 204.lap. Boško je bio komandant 126. eskadrile Delta na migovima 21 pa je tako postao predpostavljeni “Opakom”. Rekao mi je Boško nekoliko puta da je “Opaki” izuzetno hrabar i dobar pilot. Iako znam da 21-ca zahtijeva mnogo od pilota, njemu je to išlo lako.

Počeo je školovanje u Mostaru, smejer PVO, ali je 1991. zbog dezerterstva velikog broja pitomaca iz secesionističkih republika prekomandovan na doškolovavanje za pilota u Vojnu Vazduhoplovnu Akademiju u Beograd i tako postao pilot VJ na mlaznim lovcima MiG-21. Bio je najbolji u klasi.


Poslije otcjepljenja Crne Gore u kojoj je živio, napustio je vojsku jer je uvidio da u njoj više neće biti mjesta za pilota-lovca i krenuo da se bori za život na jedan drugačiji način, radeći u državnim institucijma i baveći se privatnim poslovima da bi obezbijedio egzistencuju porodici. I novi i stari kolege za njega imaju samo riječi hvale i svi kažu da je bio čovjek sa velikim srcem za prijatelje.

Još čuvam njegovu kacigu sa G-4 koju mi je dao kada sam počeo da se bavim letenjem na zmajevima. Čuvam je kao drag poklon od velikog pilota i dobrog druga.

Na sahrani u Bratešićima danas, pod kišnim olovnim nebom Boke, uz zvuke vojničke trube ispraćen je uz vojne počasti svojih kolega pilota, mnogobrojnih prijatelja i rođaka. Damir Opačić je prerano napustio ovaj svijet i dušu digao negdje visoko gore u plava prostranstva iznad tmurnog neba.

Kako je rekao jedan njegov kolega pilot opraštajući se danas od “Opakog”…piloti ne umiru, oni samo odu na nebo i ne vrate se”. Vjerujem da će Bog Damiru Opačiću podariti dobro mjesto na nebu koje je toliko volio…

Božo Mršulja

Zašto je poginuo Marko

Miroslav Lazanski

Zašto je poginuo Marko

Tog 24. marta na groblju se okupilo dvadesetak ljudi, familija i prijatelji porodica Avramović i Bjelanović. Od zvaničnika države Crne Gore, vojske Crne Gore i grada Tivta niko

Groblje u Tivtu nalazi se između aerodroma i Ostrva cveća. Odmah pored morske uvale gde su poručnici bojnog broda Jugoslovenske kraljevske ratne mornarice Spasić i Mašera u aprilskom ratu 1941. digli u vazduh razarač „Zagreb” da ne bi pao u ruke Italijanima. Kasnije ih je socijalistička Jugoslavija, Tito je još bio živ, proglasila narodnim herojima, jedna kasarna JNA u Boki dobila je ime po poručnicima…


Na godišnjicu početka agresije NATO-a na Jugoslaviju bio sam na tom groblju, na komemoraciji pripadniku 63. padobranske brigade vojske Jugoslavije Marku Avramoviću. Imao je samo 23 godine kada je poginuo na Kosovu. Nedaleko od njegovog groba nalazi se grob Dragana Bjelanovića, policajca iz Peći. Imao je 25 godina kada je poginuo na Kosovu, roditelji su ga posle nekoliko godina preneli i sahranili u Tivtu. Tog 24. marta na groblju se okupilo dvadesetak ljudi, familija i prijatelji porodica Avramović i Bjelanović. Od zvaničnika države Crne Gore, vojske Crne Gore i grada Tivta niko. Možda Crna Gora 1999. i nije bila bombardovana od strane NATO-a? Ili se Crna Gora danas stidi svojih sinova i kćeri koji su poginuli u toj agresiji? Sve u ime svetle budućnosti i evroatlantskih integracija?

Hladni martovski vetar duvao je između spomenika na tivatskom groblju, sa obližnje piste uzletali su avioni za Milano, Rim, Frankfurt, Moskvu… U njima zavaljeni i zadovoljni strani turisti, strani i crnogorski biznismeni. Svet života i svet uživanja. A dole, ispod, grobovi su Marka i Dragana. Koji su poginuli i za Crnu Goru. Za koju Crnu Goru? Za Crnu Goru u NATO-u? Sigurno ne!

Otac Mijajlo Backović iz Tivta, inače ratni veteran 63. padobranske brigade, održao je opelo. Dirljiv je bio njegov govor, kao i govor mog kolege novinara Željka Komnenovića. Posle, na ručku, na tivatskoj rivi, pričaju mi kako su Amerikanci nedavno doveli u Tivat specijalno dresirane delfine, navodno da istraže podmorje Bokokotorskog zaliva. Uz takve delfine ide i jedinica „Foke”. Od nekadašnjeg delfina Joce, turističke atrakcije Boke sa kojim su se deca igrala, do današnjih delfina-ubica, tekla je i teče demokratska tranzicija naših bivših prostora. Sve u ime svetle budućnosti.

Očekivalo se da bolju budućnost Tivtu donese i čuvena marina Porto-Montenegro. Sada se već proračunava da država od te marine ne prihoduje skoro ništa, da je zaposleno oko 200 ljudi, dok je nekadašnji „Arsenal” u punoj snazi imao oko 2.500 zaposlenih, a posle 2006. godine oko 500 radnika, da su dokovi prodati skoro džabe, jedan je u Hamburgu i radi, da su sinhrolift i skupocene mašine prodate na kilogram, da marina ne plaća komunalije, da je PDV na gorivo u marini sedam odsto, a izvan marine 17 odsto.

Svašta mi napričaše, sunce je na rivi ipak nadjačavalo hladni vetar, šta da im kažem? Nema zajedničke države, nema jake ratne mornarice, nema podmornica, nema ni „Arsenala”. Što reče nedavno, ipak malo zlobno, jedan hrvatski brodarski i podmornički ekspert: „Šta znaju brđani šta su podmornice”?

Dan ranije u Nikšiću, na predavanju koje je organizovala crnogorska NVO „Ne u rat, ne u NATO”, kao deo svetske mreže „Ne u rat, ne u NATO”, sa sedištem u Berlinu, domaćini su mi bili kolega Marko Milačić i gospodin Gojko Raičević. U prvom redu sedeli su časni oci Srpske pravoslavne crkve i gospodin Aleksandar Dedović, direktor nevladine organizacije „Alfa centar” iz Nikšića. Gospodina Dedovića, inače ga ovde zovu Šime, znam godinama i verovatno je najsposobniji i najpošteniji lobista za ulazak Crne Gore u NATO. I jedini od NATO lobista koji se usudio da javno „izađe na megdan” onima koji ne misle kao on. Ovi u Briselu trebalo bi da igraju samo na Šimeta, ostali NATO lobisti u Crnoj Gori su nesposobni. Jer Šime organizuje i kampove na Žabljaku, gde kroz druženje mladih objašnjava prednosti članstva u NATO. Pa Šime pokloni sliku Andersu Fog Rasmusenu, pa pozove Mila Đukanovića u kamp. Tu su i obećanja, ali i stvarnost da ako ste mladi, imate nekakav fakultet i ako želite odmah da dobijete posao u državnim strukturama u Crnoj Gori put do cilja vodi vas kroz Atlantski savet, ili kroz neku nevladinu organizaciju koja propagira članstvo Crne Gore u NATO. To je sada u Crnoj Gori postao pravi biznis. Neverovatno je gledati i slušati mlade ljude, recimo od 23 ili 25 godina, mladiće i devojke, kako pokušavaju da objasne da bez članstva u NATO Crnoj Gori nema spasa, da sutra neće sijati sunce i da se svi svetski problemi moraju rešavati kroz NATO.

I pored svih napora lobista da se uđe u NATO, Crna Gora je nedavno dobila kritike da se na tom putu slabo radi. Pomoćnik generalnog sekretara NATO-a Dirk Brengelman tokom posete Podgorici bio je vidno nezadovoljan rezultatima ispitivanja javnosti povodom tog pitanja: za članstvo u NATO-u je 28,4 odsto građana Crne Gore, protiv članstva je 47 odsto, 26,6 odsto je neopredeljeno. Za članstvo Crne Gore u NATO zalaže se samo 51 odsto pristalica vladajuće stranke DPS-a. Najveće pristalice članstva su građani Crne Gore Albanci i Bošnjaci.

Nemački ambasador u Podgorici Pius Fišer poručio je nedavno građanima Crne Gore da je ,,članstvo u NATO komplikovana odluka koju obični građani ne razumeju, jer su neinformisani, emotivno razmišljaju, pa tu odluku treba prepustiti parlamentu”. Po mišljenju ekselencije Fišera, raja je glupa, poslanici su pametni. A đetići ipak neće u NATO.

Možda Marko ipak nije uzalud poginuo…

Miroslav Lazanski
izvor: www.in4s.net
Category: ISTORIJA, SPOMEN  13 Comments

14. godina agresije NATO na SRJ: Zločin koji traje

Ruski general Vladimir Zajcev je još 1994. godine upozorio javnost da je NATO pakt već pripremio plan agresije na SRJ, koji je sadržao detaljan opis geostrateškog značaja Kosova i Metohije, teritorije od prvorazrednog interesa za SAD. General Zajcev je istakao da Vašington ima nameru, da svoje snage iz Zapadne Evrope premesti na Istok i to u južnu srpsku pokrajinu, koju SAD žele da pretvore u važnu bazu svog daljeg Pohoda na Istok.


Akademik Milorad Ekmečić je izneo sličnu analizu, u kojoj je objasnio razloge agresije NATO pakta na SRJ 1999. godine. Kako je istakao, još 1881. godine budući austrougarski načelnik generalštaba Hecendorf, objavio je raspravu „Južnohercegovački kraš sa vojne tačke gledišta“ u kojoj upozorava na značaj srpskog gerilskog ratovanja. „Od tada je austrougarski generalštab uvek računao da u sukobu sa Rusijom najpre moraju biti raščišćeni računi sa Srbijom. I Hitler je 1941. razmišljao na isti način. Strateška osnova Hitlerovog pohoda na SSSR je u svim bitnim crtama prisutna u politici SAD na Balkanu. Promenio se samo rečnik, ali se stare temeljne crte te strategije zadržavaju. RSK je etnički očišćena samo iz straha da će ona biti poprište novih gerilskih ratova.“

Poslednji govor Vrhovnog Komandnta VJ  Slobodana Miloševića


Razmišljajući poput Austrougara i Hitlera, Sjedinjene države su devedesetih godina prošlog veka, ohrabrene slabošću Rusije započele sa stvaranjem novog svetskog poretka – jednopolarnog sveta, dok su predstavnici njihove elite poput Zbignjeva Bžežinskog sanjali o podeli ruske zemlje na tri dela.

Iz tih razloga, nakon agresije na RSK i RS, Vašington je pre 14 godina izvršio i krvavu agresiju na SRJ. Snage NATO pakta su 1991. put dejstvovale po 986 civilnih objekata, od čega je 119 potpuno uništeno, a 867 teško oštećeno. Na 113 lokacija bačeno je 50.000 projektila s osiromašenim uranijumom, a 57 ciljeva je napadnuto kasetnim bombama. Napadi su izvedeni na gradska područja pri čemu je izbačeno 156 kontejnera sa 37.440 kasetnih bombi. Posle dolaska međunarodnih vojnih i policijskih snaga, juna 1999, s Kosova i Metohije je proterano oko 350.000 Srba, ali i stanovnika drugih nacionalnosti. Izvršeno je preko 8.000 terorističkih akcija, ubijeno 2.000, a oteto 1.500 i ranjeno 2.500 ljudi. Ukupna ratna šteta je procenjena na 120 milijardi dolara. U odbrani od NATO snaga, Vojska Jugoslavije je oborila 61 neprijateljski avion, sedam helikoptera, 30 bespilotnih letilica i 338 krstarećih raketa. Podaci o broju oštećenih borbenih aviona i drugih borbenih sistema, koji su pali na teritorije susednih zemalja, nisu sasvim poznati i malo je verovatno da će ih NATO ikada objaviti.

Ipak, među trofejima PVO VJ nalazi se pored „nevidljivog“ aviona F117A i strategijski bombarder B2 „Duh Misurija“. Nakon ovih podviga srpskih vojnika, u Pentagonu je odlučeno da je hitno potrebno zameniti avione koji su okosnica njihovih oružanih snaga, jer ako su Srbi oborili ovoliki broj NATO vazduhoplova, šta bi im tek Rusi uradili.

Tokom agresije,NATO je ubio 81 dete.Bolna su svedočenja o njihovom stradanju. „… Pa tada smo mi htele da pravimo kolače, moja sestra Juca, to smo htele da bude za tatu… Onda smo mi krenuli da kupimo nešto za te kolače… Moja sestra i ja smo bile pozadi, a sestra Juca i Olja i Mirko bili napred, krenuli su da pređu most u Murinu. I onda je doletela ta bomba i oni su poginuli… Sahranili su ih tamo na groblju…“ Ovako je pre deset godina, tada sedmogodišnja, Teodora ispričala sudskom veštaku kako su za vreme NATO agresije poginuli njena rođena sestra, sestra od tetke i drug na mostu u Murinu 30. aprila 1999. godine.

NATO zločinci su ubili i trogodišnju Milicu Rakić u Batajnici. 30. maja 1999. godine na Varvarinskom mostu pilot je raketom gađao dve devojčice koje su na praznik Svete Trojice išle u crkvu. Tom prilikom je poginula i najbolja mlada matematičarka Jugoslavije – Sanja Milenković.

Međutim za ovih 13 godina, prozapadne vlasti su gurale pod tepih činjenice o ubistvima dece od strane NATO pakta, a prozapadni mediji su se namerno fokusirali na priču o bombardovanju RTS, gde su spinovanjem pokušali da optuže vlast Slobodana Miloševića za stradanje 16 radnika Televizije. Nemar zapadoida na vlasti, prema pobijenoj deci od strane NATO pakta vidi se i danas, po tome što usred Beograda, u Tašmajdanskom parku, već godinama stoji oštećen spomenik stradalim mališanima u agresiji 1999. godine, koji niko ne popravlja.


Da su piloti NATO pakta imali jasno naređenje njihove komande da ubijaju civile i da su pored osiromašenog uranijuma koristili hemijske i biološke otrove, svedoči španski oficir Martin de la Os, pilot lovca F-18. „Jednom je data šifrovana naredba od straneameričke vojske da se bace kasetne bombe na Prištinu i Niš. Naš pukovnik je to odbio i posle nekoliko dana stigla je naredba za njegov premeštaj. Sve ovo što sada izjavljujem nije ništa u poređenju sa onim sto ću reći kada bude došao trenutak. Amerikanci su tamo počinili jedno od najvećih varvarstava protiv ljudskog roda! Uništavaju zemlju! Bombarduju je novim oružjem, otrovnim nervnim gasovima, kasetnim bombama, uranijumskim bombama, napalmom, sterilišućim hemijskim materijama, otrovima koji truju useve” objašnjava kapetan Martin de la Os.

Posledice NATO agresije i danas traju, a kancerogena oboljenja su veća čak za tri puta nego pre napada! Doktor Snežana Živković Perišić iz Odeljenja za prevenciju i kontrolu nezaraznih bolesti Instituta za javno zdravlje Srbije ”Dr Milan Jovanović Batut”, kaže da je od 2002. do 2011. godine stopa mortaliteta od raka u Srbiji porasla za 17 odsto!


Nakon svih žrtvi, srpski otpor najjačoj sili na svetu, doveo je do usvajanja Rezolucije 1244 u SB UN, kojom se garantuje teritorijalni integritet SRJ i Srbije. Borba srpskog naroda je zadržala SAD na Balkanu 10 dugih godina i usporila njen prodor prema Rusiji. Kao posledica toga, jednopolarni svet je nepovratno otišao u prošlost, a slobodne države predvođene Rusijom stvaraju novi višepolarni poredak. Međutim, 14 godina od agresije, vlast naprednjaka i socijalista, u svom besmislenom dodvoravanju Vašingtonu i Briselu, nastoji da poništi Rezoluciju 1244 i promeni Ustav, odričući se KiM! Ona sve više približava Srbiju EU i NATO paktu. Predsednik države i premijer rukuju se i dogovaraju sa Hašimom Tačijem marionetom NATO pakta, koji je promovisan upravo u agresiji na SRJ 1999. godine, kada je iz bunkera u Albaniji izdavao naredbe teroristima da ubijaju civile, vojnike i policajce.

Sa takvim ponašanjem Vučića, Nikolića i Dačića na čelu Srbije, NATO pakt dolazi u situaciju da ciljeve svoje agresije iz 1999. godine ostvari nakon 14 godina! Srpski narod međutim, to nikad neće prihvatiti.

Izvor: Vaseljenska TV

Category: SPOMEN  25 Comments

Četrnaest godina od NATO agresije na SRJ

Četrnaest godina od NATO agresije na SRJ

Polaganjem cveća i venaca i odavanjem pošte žrtvama danas će u Srbiji biti obeleženo 14 godina od početka NATO agresije na tadašnju SRJ, kada je tokom 79 dana ubijeno najmanje 2.500 a ranjeno i povređeno više od 12.500 ljudi.

 Četrnaest godina od NATO bombardovanja

Premijer Srbije Ivica Dačić položiće venac na Spomenik stradalim pripadnicima Vojske Srbije na brdu Straževica u Rakovici, a prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić na Spomen-obeležje pripadnicima Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane ispred Komande Vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane u Zemunu.

Poštu stradalim radnicima RTS odaće gradonačelnik Beograda Dragan đilas polaganjem cveća na spomenik “Zašto?” na Tašmajdanu, dok će gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević prisustvovati komemorativnom skupu u novosadskoj kasarni Jugovićevo.

Državni sekretar u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike Negovan Stanković položiće venac na Spomenik deci stradaloj tokom NATO bombardovanja u Tašmajdanu.

Napadi na Srbiju započeli su 24. marta 1999. a poslednji  napad dogodio se 10. juna, u 13.15 nedaleko od Kosovske Kamenice.

Poginulo je, ili nestalo, 1.008 pripadnika vojske i policije, od čega je 659 pripadnika vojske, a 349 pripadnika policije. Teže i lakše ranjeno oko 6.000 civila, među njima 2.700 dece.

Ukupna materijalna šteta procenjena je na više desetina milijardi dolara. Ratni gubici NATO u ljudstvu i tehnici nikada nisu obelodanjeni.

NATO snage su ubile 631 pripadnika Vojske Srbije, nestalo je 28, što je ukupno 659 žrtava, od čega 72 oficira, 41 podoficir, 18 vojnika po ugovoru, 191 vojnik na služenju vojnog roka, 245 rezervista, 60 dobrovoljaca i tri civila u vojsci, saopštio je ministar odbrane Aleksandar Vučić, 11. februara ove godine u Skupštini Srbije.

Prema ranije objavljenim podacima, ranjena su 5.173 vojnika i policajca.

Odluka o agresiji na SRJ doneta je, prvi put u novijoj istoriji, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, a naredbu je tadašnjem komandantu savezničkih snaga američkom generalu Vesliju Klarku izdao generalni sekretar NATO Havijer Solana.

SRJ je napadnuta pod izgovorom da je krivac za neuspeh pregovora u Rambujeu i Parizu o budućem statusu pokrajine Kosovo i Metohija.

Nakon što je odluku o neprihvatanju stranih trupa potvrdila Skupština Srbije, koja je predložila da snage UN nadgledaju mirovno rešenje sukoba na Kosovu, NATO je 24. marta 1999. u 19.45 časova započeo vazdušne udare krstarećim raketama i avijacijom, na više područja Srbije i Crne Gore.

Devetnaest zemalja alijanse, počele su bombardovanje sa brodova u Jadranu, iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, podržane strateškim operaterima koji su poleteli iz baza u zapadnoj Evropi, a kasnije i iz SAD. Najpre su gađane kasarne i protivvazdušne odbrane Vojske SRJ, u Batajnici, Mladenovcu, Prištini i drugim mestima.

Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 nedelja napada bar nekoliko puta nije našao na meti.

U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000  stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok su 38 razoreni.

Tokom agresije izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.

NATO je lansirao 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 “kasetnih bombi” od kojih je poginulo oko 200 osoba, a ranjeno više stotina, i upotrebio zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom.

Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije, u Pančevu i Novom Sadu, a snage NATO su prvi put upotrebile i takozvane grafitne bombe za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema.

Posle više grubih diplomatskih akcija  potpisan je Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu  9. juna 1999. ali su poslednji projektili na Srbiju pali 10 juna 10. juna, u 13.15 nedaleko od Kosovske Kamenice, što znači da je bombardovanje Srbije ukupno trajalo 79 dana.

Generalni sekretar NATO-a 10. juna izdao naredbu o prekidu bombardovanja, pošto je započelo povlačenje snaga SRJ I Srbije sa Kosova i Metohije.

Tog dana je Savet bezbednosti UN usvojio Rezoluciju 1244, a u pokrajinu je upućeno 37.200 vojnika Kfora iz 36 zemalja, “sa zadatkom da čuvaju mir i bezbednost”.

Izvor: Press online

Category: SPOMEN  Leave a Comment

Mitropolit Amfilohije : Slobodan je zapisao sebe neizbrisivim slovima u knjigu vječnoga života.

Na sahrani Borislavu Miloševiću, bivšem ambasadoru Jugoslavije u Rusiji i bratu pokojnog vrhovnog komandanta Savezne Republike jugoslavije Slobodana Miloševića, mitropolit je progovorio iz srca ono što je većina znala i osjećala da je Slobodan Milošević heroj ravan kosovskom Lazaru a ono za šta se borio do poslednjeg daha vrijedno svake žrtve.


Opijelo Borislavu Miloševiću održao je mitropolit crnogorsko- primorski Amfilohije koji je rekao da se će se Borislava sjećati kao „časnog, vrlog i čestitog čovjeka, Crnogorca, Srbina i Sveslovena“.

Borislav Milošević                                                          Slobodan Milošević


Borislava danas ispraćamo, a Slobodan je zapisao sebe neizbrisivim slovima u knjigu vječnoga života. Slobodan je na Vidovdan poslan na haško besuđe, a njegov je život i djelo u duhu velikomučenika kosovskog Lazara. Vidovdansko i Lazarevsko žitije je žitije i kraj žitija Slobodana Miloševića, a Borislav je hodio istim tim časnim putem“, kazao je Amfilohije.

“Moram da se ispovijedim pred vama. Slobodan me pozvao da budem njegov svjedok u Hagu. Izvinio sam se jer nijesam mogao, iako mi je srce govorilo da treba da to ispoštujem. Svjedočim danas da sam trebao i morao da kažem u Hagu da oni koji su trebali da budu suđeni, i koji će biti suđeni pred Božijim sudom i sudom istorije i pravde, oni su Miloševiću sudili a sebi presudili. A on, zajedno sa svojim bratom Borislavom, osvjetlao je obraz časnoga bratstva Miloševića i zapisao ovo mjesto u zlatnu knjiga sveslovensku i svečovječansku”, rekao je Amfilohije.


“Njih dvojica su ostali vjerni svom narodu do poslednjeg izdisaja, vjerni Kosovu. Slobodan će ostati zapisan zlatnim slovima u istoriji Crne Gore i Srbije i srpskog naroda kao čovjek koji je do poslednjeg izdisaja sebe žrtvovao”, kazao je mitropolit Amfilohije.

Grob Slobodana Miloševića u Požarevcu

Od Borislava se oprostio i biviši šef diplomatije SRJ Živadin Jovanović koji je rekao da se Borislav nije “povijao na vjetrove i oluje, već je uvijek bio čvrst i postojan kao vrhovi u njegovoj rodnoj Crnoj Gori“.

„Nije imao većeg bola od neobjašnjive smrti njegovog brata Slobodana. Borio se za poštovanje dostajanstva svog brata. Međutim, noć je bila iznad časti, poštenja i morala”, rekao je Jovanović.

U ime kluba generala i admirala Srbije od Borislava Miloševića se oprostio Luka Kastratović, dok je ruski general Leonid Ivašov kazao je da je Borislav bio veliki prjatelj Rusije.

“Za nas vojnike on je bio slovenski borac, a diplomatijom se borio za slovensko jedinstvo. On je govorio da se Crnogorci i Srbi ne mogu očuvati bez saradnje sa Rusijom. Borio se protiv NATO fašizma, nepravde u svijetu, a vijenac ministra odbrane Rusije je zahvalnost za njegovu borbu i služenje otadžbini. Slobodan i Borislav su bili borci za slovensko jedinstvo“, rekao je Ivašov.

Iako toliko godina poslije smrti ratnog komandanta Savezne Republike Jugoslavije, istina je rečena na grobu Borislava Miloševića, čovjeka koji se toliko borio da istina o njegovom bratu bude konačno objelodanjena. U srcima patriota ta istina se znala oduvijek. Pravi ratnici su ponosni na Vojsku Jugoslavije i njenog predsjednika Slobodana Miloševića.

Slobodan Milošević je stradao zbog  Srbije i Kosmeta, zbog svih srpskih zemalja…pogubljen u haškom kazamatu uvrstio je sebe u red onih koji padoše u borbi za slobodu od Kosova do Kosova.


Ovo je u stvari bilo opelo dvojici heroja, braći Slobodanu i Borislavu koji su čitav svoj život posvetili odbrani srpskog naroda i slovenskoj slozi.

Slobodane, Slobodane da te nije bilo,

Srpsko bi se, Srpsko bi se ime ugasilo !!!


B.M.

Herojska smrt pilota Savića

SLUŽIO je kolegama na čast, porodici na ponos. Pamtićemo ga kao heroja koji je žrtvovao svoj život da bi spasao nedužne.



Dan posle pogibije pilota Vojske Srbije majora Gorana Savića, ovako pričaju njegove kolege vojni vazduhoplovci. Tragična smrt majora Savića, koji je u sredu stradao u padu vojnog avion „lasta“ u Novoj Pazovi, duboko je ganula sve avijatičare. Njihova jedina uteha je to što je kopilot, potpukovnik Tomislav Bećagović, koji je iz letelice iskočio sa oko 200 metara visine, preživeo pad i uspešno se oporavlja.


Još kao pitomac postizao je najbolje rezultate, a biti pilot za njega je značilo sve – priča potpukovnik Goran Radosavljević, koji se u ime kolega 50. klase Vojne akademije u četvrtak oprostio od Savića. – „Bog je na nebu, ljudi su na zemlji a piloti su negde između“, često je znao da kaže naš „klasić“, a ta rečenica oslikava svu njegovu ljubav prema letenju.

Herojski i plemeniti podvig pilota Gorana Savića naći će se među delima koja zavređuju najviše priznanje za čovekoljublje „Najplemenitiji podvig godine“, koje dodeljuje naš list. Pilot Savić poginuo je onako kakav je i sam bio – posvećen drugima, i pun brige za ljude oko sebe. Ova misao kolala je njegovim umom i u trenucima kada je nos „laste“ usmerio ka uskoj čistini između dveju kuća. Briga da neko ne pogine koštala ga je sopstvenog života. Delić sekunde koji je potrošio tražeći što sigurnije mesto za pad aviona odvojio ga je od bilo kakave šanse da preživi.

A letački podvig je i cela vojna karijera pokojnog Savića. Kao vrhunski pilot radio na testiranjima različitih tipova aviona.

– Imao je sigurnu pilotsku ruku – kaže pilot Saša Grubač, koji je sa Savićem delio avijatičarsko dobro i zlo.

– Osim toga, bio je retko dobar drugar i kolega. Svoje znanje i iskustvo delio je sa generacijam mladih pilota koje je podučavao letačkom zanatu.


Šta se tačno dogodilo na nebu iznad Nove Pazove, biće poznato nakon detalje istrage svih okolnosti pod kojima se dogodila avionska nesreća. Tim stručnjaka Ministarstva odbrane i Vojske Srbije ispituje koji je deo letelice bio uzrok tragedije za Savića.

– Komisija uveliko prikuplja sve informacije. Najdragocenije je svedočenje kopilota Tomislava Bećagovića. Očekujemo da će posao biti završen što pre – kratko je za „Novosti“ rečeno u Komandi vazduhoplovstva VS.

Prema još nepotvrđenim informacijama, „lasta“ je pala zbog kvara na komandama. Komisija će, međutim, morati da odgovori da li je avion bio ispravan i koji deo letelice je otkazao.

BEZ STANA MAJOR Savić, iako vrhunski pilot koji je radio najrizičniji kletački posao, u Beogradu je živeo kao – podstanar. Tokom 15 godina duge vojne karijere, pokojni pilot nije mogao da obezbedi krov nad glavom za sebe i svoju porodicu. – Savićevu porodicu vojska neće zaboraviti. Obavezujemo se da ćemo im obezbediti stan – preneo je pilotovoj porodici obećanje vrha vojske Savićev klasić Goran Radosavljević

Prve informacije govore da je „lasta“ kojom su upravljali Savić i Bećagović bio nov i ispravan avion. U prilog tome govori i nepunih 40 časova leta, koliko je letelica 54201 provela u vazduhu do trenutka nesreće. U vojnim krugovima se moglo čuti i da je jedan od mogućih uzroka pada iskakanje jednog od klipova motora.

PILOTI ISPRATILI KOLEGU

POSLEDNJI pozdrav u četvrtak su majoru Saviću na komemoraciji održanoj u Domu Vazduhoplovstva uputili njegovi „klasići“, komandant Vojnog vazduhoplovstva Ranko Živak, bivši i sadašnji piloti i mnogobrojni prijatelji. Opraštajući se u ime kolega pilota, prvi čovek Tehničkog opitnog centra pukovnik Slobodan Ilić govorio je o profesionalnoj karijeri Savića i rekao da je on bio nosilac većeg broja priznanja i nagrada, dugogodišnji nastavnik letenja, koji je, pored toga, radio i softvere za simulatore letenja na avionima „utva“ „galeb G-2“ i „supergaleb G-4“.

– Naš Savić uvek je bio odmeren u ponašanju, čovek bez poroka, ali i zahtevan u svemu čega se dotakne – rekao je komadant ViPVO VS general-major Ranko Živak.


Komemoraciji su prisustvovali i ministar odbrane Aleksandar Vučić i načelnik Generalštaba Vojske Srbije general-potpukovnik Ljubiša Diković. Pilot Goran Savić biće sahranjen u petak u 15 časova na groblju u Čajetini.

Izvor: http://www.novosti.rs

Slava palom heroju!!!

Category: RAZNO, SPOMEN  8 Comments