Archive for the Category »SRPSKA KRILA «

Brisanjac srpskog Orla

Na otvorenom danu niškog aerodroma  26.05.2011. pilot na J-22 Orao je publici priuštio jedan nezaboravan doživljaj brišućeg leta nedaleko od publike. Pogledajte kako je to izgledalo.

Valjevo nije zaboravilo svojeg heroja pukovnika Milenka Pavlovića

Kad vojska ne smije, crkva odlikovala heroja srpskog neba Milenka Pavlovića .

04.05.2011.

blic.rs

VALJEVO – Vladika valjevski Milutin danas je posthumno, ordenom Svetog Nikolaja, odlikovao pilota, pukovnika Milenka Pavlovića koji je 4. maja 1999. poginuo u borbi sa avionima NATO iznad Valjeva.

Milenkov mlađi sin Nemanja prima odlikovanje.

Pored spomen-obeležja pilotu Pavloviću danas je održan program pod nazivom “Dan sećanja”. Uz prelet “migova” avijacije Vojske Srbije (VS) iz ratne jedinice pilota Pavlovića, cveće na spomenik su položili rođaci, predstavnici Grada Valjeva, garnizona VS, udruženja boraca i drugi.



Gradonačelnik Valjeva Zoran Jakovljević i pukovnik Brane Krnjajić iz 204. letačke eskadrile vazduhoplovne brigade VS naveli su da je Pavlović u svemu bio primer saborcima – po plemenitosti, hrabrosti i sposobnosti.

Venci su položeni i u selu Bujačić, nedaleko od Valjeva, na mestu gde je pao pogođeni “mig 29” pukovnika Pavlovića.

General pukovnik Ljubiša Veličković

Ljubiša Veličković, rođen 1.marta 1946 poginuo 1.juna 1999, general pukovnik, pilot Vojske Jugoslavije , poginuo za vreme izvršavanja redovnog borbenog zadatka, na položaju PVO RV, za vreme NATO agresije na SRJ.

Ljubiša Veličkovi je rođen1.marta 1946  godine u selu Cljenac. Po završetku osmogodišnje škole odlazi u Mostaru Vojnu gimnaziju, koju je završio 1963 . Nakon toga upisuje se u Vazduhoplovnu vojnu akademiju u Zadru. Tu se obučava letenje na klipnom avionu 522 i na avionima američke proizvodnje F-84 Tanderdžet i F-86 Sejbr. Vazduhoplovnu vojnu akademiju završio je 1966.

Krajem šezdesetih godina oženio se Marijanom, rođenom Jaklić, iz Beograda. U braku sa Marijanom rodile su se ćerke Angelina i Rada.

Nakon nekoliko godina službe i vrlo uspešnog obavljanja dužnosti pilota, nastavnika letenja i komandira eskadrile, Veličković je otišao na školovanje u Komandnoštabnu akademiju RV i PVO u Beogradu.

Kao jedan od boljih pilota, odlazi na preobuku za letenje na MiG-21 tada jednom od najboljih lovaca-presretača na svetu, sovjetske proizvodnje. Skoro sve vreme živi i radi u Beogradu i Zemunu. Po povratku iz Rusije obavljao je mnogobrojne dužnosti. Prvo dužnost komandira 127. lovačke avijacijske eskadrile od (1980 do 1981), zatim načelnika štaba 204. lovačkog avijacijskog puka, na Aerodoromu Batajnica , pod komandom generala Ljube Bajića, da bi po Bajićevom odlasku na drugu dužnost preuzeo dužnost komandanta puka u činu puk0vnika.

Krajem osamdesetih godina, pred raspad SFR Jugoslavije  Veličković u dva navrata službeno boravi u Sovjetskom Savezu.  Prvi put – kao jedan od najsposobnijih vazduhoplovnih oficira i komandant grupe od tridesetak pilota, koji su se u Centralnoj Aziji u Kazahstanu, obučavali za letenje na MiG – 29. Na obucu u Rusiji proveo je oko godinu dana. Kratko vreme nakon toga ponovo odlazi u Sovjetski Savez, u Moskvu , u Generalštabnu vojnu akademiju „Kliment Vorošilov“, u to vreme jednu od najprestižnijih u svetu i na školovanju je proveo dve godine.

General Veličković nakon promotivnog leta na MiG-29 (Batajnica 1998.)

Po ponovnom povratku iz Rusije obavljao je mnogobrojne dužnosti; Načelnik inspekcije borbene gotovosti u komandi RV i PVO, načelnik Savezne uprave za kontrolu letenja (SUKL-e), zatim komandant 3. Ko RV i PVO u Nišu, od 1991 do 1992, da bi se nakon rasformiranja niškog korpusa RV I PVO sredinom 1992  . ponovo vratio u Beograd na nove dužnosti.


Nakon ratnih operacija 1992-1993. a po odlasku generala Božidara Stevanovića u penziju, Veličković je preuzeo i obavljao dužnost komandanta RV i PVO. Na ovoj dužnosti dobija čin general – potpukovnika, a potom i general-pukovnika. Postaje zamenik saveznog ministra za odbranu, a za vreme NATO agresija na SR Jugoslaviju obavljao je dužnost pomoćnik načelnika Štaba Vrhovne komande Vojske Jugoslavije za RV i PVO.

Dana 1.juna.1999, za vreme obilaska položaja raketnih baterija PVO-e u, okolini grada Pančeva, nakon dejstva NATO avijacije na ovaj grad i položaje RV i PVO Jugoslavije, jednim od projektila, smrtno je pogođen i general Ljubiša Veličković.

Sahrana posmrtnih ostataka Ljubiša Veličković obavljena je3.juna 1999. na groblju u njegovom rodnom selu.

General Ljubiša Veličković je ostvario briljantnu vojničku karijeru, u toku koje je više puta odlikovan visokim vojnim odlikovanjima i dva puta vanredno unapređen u viši čin.
Nosilac je, (za svakog pilota najdražeg priznanja), Zlatnog letačkog znaka i zvanja instruktor letenja.

Izvor: Vikipedija

U toku agresje na SRJ general pukovnik Ljubiša Veličković je imao jedan borbeni let na MiGu-29 ali bez kontakta sa protivnikom.

Rogožarski Ik-3 u boji

Ne postoji previše slika ovog legendarnog lovačkog aviona, a ni jedna u letu, sem nekih crteža. Ja sam u fotošopu postojeće crnobijele fotografije koje sam pronašao na internetu ofarbao a neke sam fotomontažom na osnovu slika maketa na neki način oživio i pokušao da dočaram kako je to moglo izgledati. Ovo je moj mali pokušaj  da se dio slavne srpske ratničke letačke tradicije na neki način oživi , sačuva i ovjekovječi.

Dušan Borčić ispred svojeg Ik-3 neposredno pred aprilski rat u kojem je poginuo braneći zemlju.

Jedan od prototipova Ik-3. Originalno je bio u sivkasto-plavoj boji ali ja sam mu stavio kamuflažu jer mi tako djeluje efektnije.Šare mu nijesu originalne ali mi je delovao previše “suvo” onako jednobrazan.

Ovo je Ik-3 čija je fotografija zloupotrebljen za neke fotomontaže koje sam srećao po netu, navodno zarobeljneog Ik-3 sa dodatim njemačkim oznakama iz opitnog centra u Rehlinu.

Oštećeni ik-3  Save Poljanca.

Jedan od prototipova u decembru 1939. na zemunskom aerodromu.

Prototip…

Piloti 6.lovačkog puka ispred lovačkog aviona  Ik-3.

Ik-3 u letu…

Ik-3 brisanjac…

Ik-3 iznad oblaka…

Ik-3 …

Ik-3…3D model koji sam našao negdje na internetu i “oživio” ga u fotošopu.

Ik-3 otvara vatru…

HEROJ BEZ ODLIKOVANJA

KAKO JE NEKADAŠNJI VOJNI PILOT ĐORĐE IVANOV NADMUDRIO NATO GENERALE

HEROJ BEZ ODLIKOVANJA



Iako za svoj podvig nije dobio ni zahvalnicu, najveća satisfakcija za ovog hrabrog potpukovnika bila je u tome što su neprijatelji umesto srpskih “migova” na batajničkom aerodoromu sravnili sa zemljom – makete

Mada je od NATO napada prošlo deset godina, tek ove se saznalo da je mnogobrojne vojne planere i generale, kao i najsavremeniju vojnu tehniku 19 najmoćnijih zemalja sveta nadmudrio samo jedan čovek koji ne samo što nije imao više milijardi dolara budžeta, na hiljade operativaca i inženjera – kao ispomoć, već čak ni pomoć sopstvene vojske. Među herojima odbrane SR Jugoslavije 1999. zlatnim slovima će ostati upisano i ime potpukovnika 55-godišnjeg Đorđa Ivanova, poznatog slikara i nekadašnjeg pomoćnika komandanta 204. lovačko avijacijskog puka iz Batajnice, Makedonca koji i danas živi u Beogradu.


Doduše, iako je državi tokom rata bukvalno uštedeo najmanje 200 miliona evra jer je svojim “patentnom” – maketama borbenih aviona “MiG-29”, spasao veći deo najmodernije srpske avijacije na vojnom aerodromu Batajnica, Ivanov za svoj podvig nikada nije dobio ni odlikovanje, ni priznanje, čak ni običnu čestitku. Da apsurd bude kompletan, mada je rat uveliko besneo, većina srpskih generala ga je podržala tek pošto se u praksi pokazalo kako i nepunih 500 evra uloženog u “staro gvožđe” može da nadmudri najsavremenije satelite i uređaje za osmatranje vredne milijarde dolara. Naime, NATO avijacija je prestala da gađa aerodrom kada su uništili šest “MiG-29”. Tek kada je prošao rat saznali su da su umesto aviona zapravo pogodili – šest maketa!


Trojanski konj

– Prvog dana agresije, na aerodromu Batajnica je bilo stacionirano šest “MiG-29” u borbenoj funkciji. Nije bilo dileme da su uz piste i ti avioni meta napada i da neće odustati dok ih ne eliminišu. Dok su te noći bombe besomučno rovale pistu i hangare, a ja nisam znao ni da li ću dočekati jutro, odlučio sam da, ako preživim, nadmudrim NATO na isti način na koji su Grci nadmudrili Trojance. Setio sam se detinjstva, kada sam sa 12 godina u rodnoj Strumici od dasaka sa taraba i poljskih WC-a napravio pravog Trojanskog konja visokog četiri metra. Doduše, tada sam se jedva spasao komšijskih batina, a sada sam želeo da spasem naše vredne avione – priča Ivanov za koga su “Trojanski konj” bile makete od drveta migova 29. “Mere” je uzeo s plastičnog modela, a zatim pokušao da svoj naum objasni nadređenima.


– Kada su drugog dana NATO bombardovanja našu jedinicu obišli komanda Ratnog vazduhoplovstva i predstavnici lokalne vlasti Stare Pazove, nekolicini sam pokušao da kažem šta hoću, alisamo bi odmahivali rukom uz rečenicu: “Kakve, bre, makete Đole, čoveče rat je”. Na kraju je general Spasoje Smiljanić klimnuo glavom samo da bi me se ratosiljao, ali za mene je to bilo dovoljno – priča sagovornik “Vesti” koji je sa još desetak drugih entuzijasta, svakodnevno rizikujući živote, krenuo u ostvarenje tog nauma i ne znajući da sem NATO avijacije i raketa, za protivnika imaju i “srpsku glupost”.


– Za prvu maketu nam je bilo potrebno 25 dana. Verovatno bismo sve završili i ranije, ali imali smo problem da nabavimo čak i najobičniju šperploču. Direktori nekih firmi nisu ni hteli da čuju za nas, a da apsurd bude veći neke vojne ustanove nisu htele da nam daju ni 100 litara farbe da bismo obojili makete – priseća se Ivanov svojih muka, ali kada je ta prva maketa izašla na otvoreno, a posle nekoliko sati zvaničnici NATO u Briselu saopštili kako su uništili još jedan “MiG 29” – srpski generali su shvatili da je operacija “Trojanski konj” pun pogodak.


Poslednja odbijenica

– Dobili smo “odrešene ruke” i nije bilo većeg zadovoljstva nego da u tim direktnim prenosima iz Brisela slušamo NATO generale kako se hvale uspesima u Batajnici. Međutim, meni je srce bilo puno kada je na pistu izašao komandant 204. lovačko avijacijskog puka, pokojni pukovnik Milenko Pavlović i kada je videvši našeg “miga” upitao: “Đole, zašto ovaj avion nije naoružan?” – seća se naš sagovornik i dodaje da je na isti način bila zavarana i najmodernija tehnologija i ljudstvo
NATO-a.



– Upravo da neprijatelji ne bi posumnjali, već smo u drugu maketu ubacili radio-stanicu, a zatim i burad sa kerozinom koje bi zapalili kako bi se stekao utisak da je pilot pokrenuo motore. Nijednom nisu posumnjali da ne gađaju migove već šperploču i lim. Doduše, moja strategija je i bila da se naše makete pojavljuju na mestima za koje su oni očekivali da bi mogle biti poletno-sletne staze – kaže Ivanov, koji da je sa NATO generalima igrao šah, moglo bi se reći, da ih je matirao u šest poteza. Doduše, za taj podvig nikada nije dobio bilo kakvo priznanje, a već posle dve godine je bio prinuđen i da se penzioniše. Ipak, najbolnije mu je što je nedavno, sa svojim saborcima iz rata pokušao da od gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa izmoli oko 3.000 evra kako bi maketu poslednjeg “miga” koju su uradili, a nije pogođen, reparirali i postavili u Vazduhoplovni muzej uz ostatke aviona F-117 A. Da se nikad ne zaboravi!


– Ta maketa nije pogođena greškom NATO pilota, pa smo tako sačuvali deo istorije. Maketa je i dalje u Batajnici, ali je već počela da se raspada. Zbog toga smo i tražili od Đilasa pomoć da je repariramo. Međutim, odgovorio nam je da mu te pare trebaju za predstojeću Univerzijadu. Kao da je to neki veliki novac i kao da se Srbija stidi da pokaže na koji način je nadmudrila NATO – sa žaljenjem konstatuje potpukovnik Ivanov.


Na sve četiri strane sveta

Po profesiji ratni pilot, Ivanov je inače jedan od priznatijih srpskih slikara i ikonopisac koji je do sada imao više od 55 samostalnih i grupnih izložbi na sve četiri strane sveta. “U lepom sećanju su mi ostala druženja sa našim ljudima u Slovačkoj, Francuskoj, Austriji, Italiji, Bugarskoj, Americi. I za pilote i za umetnike je najvažnija ta “treća dimenzija”. Bez nje nema ni letenja ni slikanja – tvrdi ovaj umetnik i ponosno ističe da je najveće priznanje dobio rođenjem sina Jovana, 24. aprila 1999, u vreme kada je već stvarao makete. Ove godine, 10-godišnji Jovan već je imao i svoju prvu samostalnu izložbu u Vukovoj zadužbini na dan Svetog Save.


Trik za Amerikance

Koliko su Ivanove makete bile verodostojne mogli su da se uvere i svi koji su gledali film “Rat
uživo” Darka Bajića. Sa ratnim kolegom i “desnom rukom” Radojem Blagojevićem napravio je svoju sedmu maketu “MiG 21”. Doduše, za vreme rata planirali su da naprave i maketu “suhoja 35.”


-Želeli smo da zbunimo Amerikance, kako bi pomislili da smo od Rusa dobili nove avione, ali smo odustali jer je u komandi procenjeno da bi to moglo da proizvede znatne posledice – kaže Ivanov.


Gazela kroz obruč vukova….

Gazela kroz obruč vukova…

Sem pilota mlazne avijacije, koji su letjeli i borili se, i piloti transportnih ali i helihopterskih jedinica su činili djela ne manje hrabra i značajna…pa je red da pomenemo i nih jer su to debelo zaslužili.

U krvavom građanskom ratu, na razvalinama brozove Jugoslavije, srpski narod je po treći put u jednom vijeku morao da se brani od svojih dojučerašnjih komšija muslimana i Hrvata, da ne bi završio pod njihovu kamu ili bio bačen u jame koje su od prošlog svjetskog rata ostale otvorene i nepokajane.

Na obroncima Majevice na najisturenije položaje Vojske Republike Srpske, na Mitrovdan 8.novembra 1994. nagrnula je muslimanska vojska iz Tuzle 241.sprecanskomuslimanska brigada sa ciljem zauzimanja jedne od vrlo bitnih kota ka približavnju strateškoj tački tv releju na Stolicama , sa kojeg bi mogli kontrolisati veliko područje Republike Srpske i otvoriti sebi put za dalji prodor u srpsku teritoriju.

Zbog lošeg strateškog poteza nekih odgovornih u srpskoj komandi, kružni sitem odbrane na isturenom položaju Lisači je poremećen, i umjesto kružne napravljena linijska odbrana sa nekoliko rovova manje. Muslimanske snage su uvidjevši  grešku u srpkoj odbrani, svim snagama navalile na tu tačku, i za nekoliko dana uspjeli 75 boraca srpske vojske na Lisači izolovati od svake pomoći staljajući ih u totalno okruženje..

Od slobodne srpske teritorije je malobrojno i danima izmoreno ljudstvo, čestim napadima muslimanskih fanatika, dijelilo oko četri kilometra, ali su muslimani čvrsto vojnički držali neprobojni bedem prema srpskom zaleđu.

Nekoliko srpskih proboja ka Lisači iz pravca Releja je propalo a četnički vojvoda Manda teško ranjen pokušavajući da sa svojim elitnim četničkim odredom otvori put u slobodu svojoj braći na Lisači. Mnogobrojniji i dobro ukopani muslimani tvrdoglavo su držali obruč ne izmučući pred naletima mandinih četnika.

Dani su prolazili, a borci na Lisači i pored obećanja komande da će im pomoći trpili su danonoćne napade, ginuli, ranjavani…ponestakalo im je snage, hrane, municije….kraj je bio blizu.

Đojo Đukić jedan od boraca koji je bio tih dana na Lisači, napisao je poslije rata knjigu pod nazivom „ Majevicom do pakla Lisače“ , gde je prikazao pakao koji su prošli na Lisači, herojstvo svojih saboraca ali i jedan događaj koji nije do sada možda nigdje objavljen…o pilotu srpske Gazele koji je u brišeućem letu nadletio muslimanke položaje da bi borcima u okruženju dobacio nešto municije i hrane. Hrabri pilot je morao da na svom letu bude izložen stotinama cijevi muslimnskih boraca iz 241.sprecanskomuslimanske brigade rizikujući da bude oboren…ali pored svega je uspio.

Ovo je citat iz knjige Đoja Đukića „ Majevicom do pakla Lisače“ koji opisuje te trenutke:

„Svjesni rizika i opasnosti za onoga koji se odluči na ovaj smrtonosni put, ne nađosmo se ni uvrijeđeni ni premoreni iščekujući bolje uslove i povoljniji razvoj događaja.

Za svaki slučaj i te večeri upalismo veliku vatru i upresmo poglede u pravcu releja očekujući dugo očekivanu pomoć.

Svi pogledi okrenuti su na samo jednu stranu. Sve misli zaboravljene i okruženje i neprijatelj i kuće. Hrana i samo hrana.

Pomozi Bože, ispuni naše želje. Molimo se u sebi i rukom krstimo.

Podmukla tišina pritisnuta tamom noći obavija visoke i duboke doline iščekujući gromki vatromet. Prođe par minuta, a onda kao da se nebo prolomi. Dugi i kratki rafali jedan za drugim ispaljeni od naših boraca sa Kolijevke, Male Jelice, i Releja pronalazeći put muslimanke odbrane.

A zatim brujanje upaljenih kamiona, tenkova i ostalih motornih vozila, ublaži buku brzo dolazećeg helikoptera koji hrabro nadleće nad teritoriju prepunu islimanskih ratnika, noseći dragocjeni teret gladnoj i iznemogloj braći.

Iznenađeni i zbunjeni žestinom ubitačne vatre, neprijatelj propušta dragocjene sekunde da usmjeri svoje cijevi na letjelicu nisko iznad njihovih glava.

Shvativši pravi uzrok napada protivničke strane, smrtonosna zrna zaparaše nebom sa nadom da spriječe namjeru srpskog pilota. Sa svih strana iz svega postojećeg naoružanja svetleća putanja hiljadama ubitačnh projektila osvijetli tamnu majevičku noć.

Prizor koji gledamo tih nekolko trenutaka bio bi veličanstven da se nije radilo o životu i smrti čovjeka koji je krenuo na ovaj put prepun rizika i sigurne propasti.

Osmatrajući sa visine iz svoje pilotske kabine kišu ubitačnih zrna koja je njemu namijenjena, otkopčava padobran i akrobatskim manevrom u velikom luku nadleće Lisaču i najvećom brzinom koju je mogao dostići vraća se nazad iznad same linije neprijateljskih vojnika odlazeći vrhovima slobode, srpskog neba u sigurnost…“


Potpukovnik pilot Života Đurić

Potpukovnik Života Đurić rođen je 1963. godine u Paraćinu.

Na stotinak metara od njegovog doma je mali sportski aerodrom sa koga su često poletali stariji momci, članovi kluba “Naša krila”, i verovatno je to uticalo na njega da se posle završene osnovne škole uputi u Mostar u Vojnu vazduhoplovnu školu, a onda školovanje nastavi na Akademiji u Zemuniku kraj Zadra i dve godine u Podgorici.
Službu vojnog pilota je počeo 1986. godine na aerodromu Petrovec kraj Skoplja. Tu se i oženio Biljanom koja je iz okoline Paraćina. Šest godina su bili u Skoplju, onda je eskadrila premeštena u Kraljevo.

Dokumentarni film o ppuk. Životi Đuriću, komandantu 241. Lovačko-bombarderske eskadrile YURV, koji je poginuo na borbenom zadatku 25. marta 1999. a documentary, homage to Lt.Colonel Zivota Djuric, commander of 241st Fighter-bombers Eskadrille YUAF, killed in combat on March 25, 1999




Rat ga je zatekao na mestu komandanta “Tigrova”, eskadrile ratnih aviona “orlova” u 98. lovačko-bombarderskom avijacijskom puku. jedinici koja je bila bazirana na aerodromu u Lađevcima kod Kraljeva.

Tog marta 1999. godine svima je bilo jasno da će NATO napasti Srbiju.

Avijacijski puk u Lađevcima imao je ratne planove, izviđački „orlovi” snimili su položaje OVK na Kosmetu, i moguće ciljeve. Vazduhoplovci su pristupili dislokaciji ljudstva i tehnike, avioni su sklanjani sa aerodroma i maskirani u njihovoj okolini.

Prve ratne noći pista u Lađevcima nije pogođena, bombe su pale između nje i stajanke.

Ujutru smo krenuli u napad na komande, kampove i kasarne OVK. U našim kopnenim jedinicama bili su vazduhoplovni oficiri za navođenje, takođe piloti, dok se u komandi u Prištini nalazio vazduhoplovni oficir za vezu. Odlučeno je da se radio-veza, zbog prikrivenosti leta, koristi samo u krajnjoj nuždi ili ako oficir na zemlji proceni da napad ugrožava naše jedinice – pričao je kasnije pukovnik Sreto Malinović, u vreme rata 1999. godine komandant 98. puka.

Letelo se u brišućem letu, brzinom od 800 kilometara na sat, avioni su pratili konfiguraciju terena. Grupu od dva ili četiri „orla” obično je predvodila verzija ove letelice sa dva sedišta – na drugom sedištu sedeo je navigator čiji je zadatak bio da avione precizno dovede do ciljeva. Letovi, koji su predstavljali veliko fizičko naprezanje za pilote, trajali su oko pola sata, pa čak i 50 minuta kada su bili u pitanju najudaljeniji položaji OVK prema Albaniji.

I Života Đurić poleteo je na zadatak 25. marta 1999. godine. Dok je preletao područje Glogovca primetio je bazu OVK, komandno mesto i skladište, koje je uništio sa dve bombe. Nastavio je let prema unapred određenom cilju i u jednom trenutku, kada je zbog konfiguracije terena morao da okrene avion na bok, pogođen je vatrom sa zemlje.
Pilot Slobodan Dimovski, Životin drug iz generacije, “klasić”, koji ga je tada pratio na zadatku, ispričao je: – Leteli smo iznad ispresecanog terena, u uslovima otežane navigacije na samo pedesetak metara relativne visine. Sunce je bilo na zalasku. Planine na granici s Albanijom već su pravile senke. Đurić je već izvršio dejstvo, bio je u manevru na gore kada je pogođen. Video sam da je pao na položaj terorista, koji su imali podršku NATO avijacije iz vazduha – rekao je Dimovski.

Po oceni i pretpostavci pilota iz Đurićeve eskadrile, kada nije mogao da izvuče avion, komadant Đurić nije želeo živ teroristima u ruke, već se zajedno sa avionom obrušio na neprijatelja.

– Dva dana se vodio kao nestao – ispričala je njegova supruga Biljana novinarima kasnije. U trenutku Životine pogibije njihov sin Aleksandar imao je deset godina, a ćerka Ana devet.

Posmrtno je odlikovan i unapređen.

Života Đurić sahranjen je u Paraćinu.

“Junačko delo majora Živote Đurića je ovekovečeno. Sećaćemo ga se i pominjati ga kao i najveće pilote-junake koji su do sada branili naš narod i Otadžbinu. Ušao je hrabri vitez u istoriju. Ponosimo se našim hrabrim pilotom Životom Đurićem. Neka mu je večna slava i hvala!” – rečeno je tada.
Na fotografiji: otkrivanje spomenika potpukovniku Životi Đuriću.

M.H.
(2009)

Kako su „orlovi” uništili baze OVK

Kako su „orlovi” uništili baze OVK

Pilot Života Đurić poginuo kod Glogovca nakon što je pogodio komandno mesto i skladište separatista

„Orlovi” dejstvovali uprkos nadmoći
NATO-a u vazdušnom prostoru

Tog jutra, 25. marta 1999. godine, pripadnici OVK su likovali jer je prethodne večeri NATO počeo rat protiv SR Jugoslavije, kada su se iznenada njihove baze širom Kosmeta našle na udaru avijacije. U prvi mah nisu shvatili ko dejstvuje po njima, ali im je ubrzo postalo jasno da, uprkos nadmoći zapadne vojne alijanse u vazdušnom prostoru, po njima dejstvuju avioni jugoslovenskog RV i PVO. Reč je o široj javnosti nepoznatoj epizodi iz tog rata, čiji se detalji prvi put zvanično objavljuju u „Politici”.


U ratno proleće 1999. godine Vazduhoplovstvo VJ obavilo je neverovatnih 248 letova, od čega 36 borbenih. Ovo je priča o ratnim akcijama 98. lovačko-bombarderskog avijacijskog puka (98. lbap), jedinice koja je bazirana na aerodromu u Lađevcima kod Kraljeva.

Besjeda pukovnka Sreta Malinovića pilotima 98.lbap. “Tigrovi” pred početak agresije NATO  na SRJ.

– Godinama smo proučavali ratna iskustva, uključujući i angažovanje NATO-a tokom rata u BiH. U jesen 1998. godine, u vreme žestokih sukoba na Kosmetu i uvođenja izviđačkih letova NATO-a nad pokrajinom, preuzeo sam komandu nad jedinicom – kaže pukovnik Sreto Malinović, danas pomoćnik komandanta Vazduhoplovstva i PVO Vojske Srbije, u vreme rata 1999. godine komandant 98. lbap.


U brišućem letu nad Kosmetom

U martu 1999. godine u regionu je bilo bilo je izvesno da će doći do sukoba. Napravljeni su ratni planovi, izviđački „orlovi” snimili su položaje OVK na Kosmetu, moguće ciljeve. Vazduhoplovci su pristupili dislokaciji ljudstva i tehnike, avioni su sklanjani sa aerodroma i maskirani u njihovoj okolini. Odlučeno je da dve eskadrile iz puka kojim je komandovao Malinović dejstvuju sa aerodroma Lađevci i Ponikve kod Užica.

– Piloti eskadrile, koja je do tada bila u Batajnici, tek su obučeni za letenje na „orlovima” i prebazirani su na Ponikve. Nekoliko sati pre početka rata, 24. marta, bio sam u Batajnici koja je već bila pusta. Vratio sam se na Ponikve, a tek što smo rasporedili ljudstvo oglašena je uzbuna. Rat je počeo – seća se Malinović.

Napadnuta su oba aerodroma na kojima su se nalazili „orlovi” .

Prve ratne noći pista u Lađevcima nije pogođena, bombe su pale između nje i stajanke. I sa piste u Ponikvama moglo se poleteti.

– Ujutru smo krenuli u napad na komande, kampove i kasarne OVK. U našim kopnenim jedinicama bili su vazduhoplovni oficiri za navođenje, takođe piloti, dok se u komandi u Prištini nalazio vazduhoplovni oficir za vezu. Odlučeno je da se radio-veza, zbog prikrivenosti leta, koristi samo u krajnjoj nuždi ili ako oficir na zemlji proceni da napad ugrožava naše jedinice – objašnjava Malinović.

Letelo se u brišućem letu, brzinom od 800 kilometara na sat, avioni su pratili konfiguraciju terena. Grupu od dva ili četiri „orla” obično je predvodila dvoseda verzija ove letelice, na drugom sedištu sedeo je navigator čiji je zadatak bio da avione precizno dovede do ciljeva. Letovi, koji su predstavljali veliko fizičko naprezanje za pilote, trajali su oko pola sata, pa čak i 50 minuta kada su bili u pitanju najudaljeniji položaji OVK prema Albaniji.

B-52 uništili Lađevce i Ponikve

I potpukovnik Života Đurić (1963–1999), komandant eskadrile u Lađevcima, poleteo je na zadatak 25. marta. Dok je preletao područje Glogovca primetio je bazu OVK, komandno mesto i skladište, koje je uništio sa dve bombe. Nastavio je let prema unapred određenom cilju i u jednom trenutku, kada je zbog konfiguracije terena morao da okrene avion na bok, pogođen je vatrom sa zemlje. „Orao” je, prema raspoloživim saznanjima, pod relativno malim uglom udario u zemlju. Detalji njegove pogibije nisu da kraja utvrđeni, pretpostavlja se da je pogođen paljbom iz teškog mitraljeza i da je odmah izgubio svest zbog čega je avion pao bez manevrisanja. Sahranjen je u rodnom Paraćinu.

– Pogibija potpukovnika Đurića nije uzdrmala borbeni moral pilota, naprotiv. Nastavljeno je sa napadima na položaje OVK, čime je olakšan posao kopnenoj vojsci koja je ovu paravojnu formaciju potisnula prema Albaniji. Piloti su bili izloženi mogućoj borbi sa protivničkom avijacijom, uređaji su povremeno signalizirali da se nalaze u radarskom snopu, ali su uspeli da izbegnu napade. Posle nedelju dana više nije bilo potrebe za našim angažovanjem. Najveći uspeh naših dejstava je da su njihovom preciznošću potpuno dezorganizovane terorističke snage, kao i da nije bilo dejstva po civilnim objektima, niti je bilo takozvane kolateralne štete – objašnjava Malinović.

„Orlovi” 98. lovačko-bombarderskog puka više nisu leteli, ali je rat nastavljen danonoćnim naporima da se sačuvaju avioni i ljudstvo. Često je korišćeno ratno lukavstvo, na pistama su ostavljani rashodovani avioni po kojima je dejstvovano. U jednom trenutku, kada su okolna skrovišta postala rizična, umesto starog nasred stajanke postavljen je ispravan „orao”. Avioni NATO-a nisu dejstvovali po njemu, smatrajući da je u pitanju neupotrebljiva letelica. Piste u Lađevcima i Ponikvama uništene su tek napadom teških bombardera B-52, do kraja rata na zemlji uništena su tri, a oštećeno je više aviona. Posle Đurića više niko iz jedinice nije poginuo.

Milan Galović