Archive for the Category »LIČNOSTI «

Смиљанић: Нисмо обарали наше „мигове 29”

Смиљанић: Нисмо обарали наше „мигове 29”

До отказа радара на авионима долазилозбог електронског ометања које је НАТО примењивао а не због квара, каже ратни командант РВ и ПВО

Један од најупечатљивијих ратних догађаја јесте полетање пилота ловачких авиона „миг 29” на пресретање неупоредиво многобројније авијације НАТО-а.

Smiljanic
– Био је то исказ родољубља и патриотизма одважних и храбрих пилота. Њихова борбена енергија, коју су показали, поколебала је непријатеља, али и више од тога, била је то варница којом је распаљен борбени морал свих припадника РВ и ПВО, па и војске, а народу послата порука – спремни смо да бранимо нашу земљу. Свесни односа снага, они су ушли у неравноправну борбу у ваздуху, борбу за морал војске и народа, за оне војнике размештене на простору Космета и оне који су пали на Кошарама и Ђеравици, за војиновце и ракеташе, који су стрпљиво и храбро седели у својим радарским кабинама и станицама за вођење ракета, свесни чињенице да сваког момента по њима може бити извршен удар – каже пензионисани генерал-пуковник Спасоје Смиљанић, ратни командант РВ и ПВО.

Међутим, неки пилоти „мигова 29” су после ратаговорили о неисправним авионима, о отказима радара.

– Било је ту и има, још увек, много ружних констатација и изјава, онако паушално без правих показатеља и доказа. Можда су најтеже оне изјаве које оптужују политички и војни врх да су под принудом слали пилоте на полетање, или још, можда теже, да са јединицама ПВО није било садејства и да су ракетне јединице дејствовале по нашим авионима, а не НАТО ловци – истиче генерал Смиљанић.

Да ли су били исправни радари на „миговима 29”?

mig29

– На то одговор најбоље даје извештај мог помоћника за ваздухопловнотехничку службу, ваздухопловнотехничког инжењера пуковника Душка Милосављевића: „У оквиру припреме ваздухопловнитехничких и техничких материјалних средстава, за очекујућу агресију, на свим исправним авионима, извршена је провера исправности радара употребом мобилног комплета МК-9.12. и сви су „прошли” самоконтролу, тако да се може тврдити да су сви радари на авионима који су полетели били исправни. Може се говорити само о смањеном домету радара. Изворне могућности радара на авиону „миг 29” су откривање циљева у ваздуху површине од 3 квадратна метра (без електронског ометања) на даљини до 90 километара. Током времена, због слабљења карактеристика ЛБВ цеви (цев са путујућим таласима), домет радара је био смањен за око 20 одсто изворних могућности. За ово смањење пилоти су знали. До престанка рада („отказа”) радарских система вероватно је долазило, али не због техничких разлога, већ због јаког електронског ометања које је непријатељ примењивао према свим нашим радио и радарским средствима. Да ли су наши пилоти предузимали прописане мере на ова непријатељска дејства, то они знају. На крају, пилот је у авиону потпуно суверен и неприкосновен. Он, и само он, одлучује да ли ће започети, наставити или прекинути лет, ако је дошло до било каквог одступања од прописаног и програмираног. Због тога постављам питање пуковнику Драгану Илићу, да ли је био принуђен на полетање 24. марта 1999. када му је на стартној линији за полетање са аеродрома у Нишу отказао радар, како је изјавио 27. марта ове године у емисији „Да, можда, не” РТС-а? – каже генерал Смиљанић.

Медији, па и сами пилоти, тврдили су да су неки од наших „мигова 29” оборени и дејством наше ПВО.

– У поменутој емисији „Да, можда, не” потпуковник пилот-ловац Предраг Милутиновић је изјавио, без било каквог показатеља и доказа, да су њега 24. марта 1999.године, док је летео од Крушевца према аеродрому у Нишу, обориле наше ракетне јединице из рејона Ниша. Колега пилот је против колега ракеташа изнео оптужбу, без иједног доказа, емисија се завршила и шта је остало? Оптужба, смишљена клевета, нека програмирана ујдурма или шта? Ево неких показатеља и чињеница: те ноћи авион, којим је пилотирао Милутиновић, када је погођен и оборен (пилот искочио) налазио се између Крушевца и Рибарске Бање на висини 1.800 метара апсолутне висине, на крајњем домету дејства ракетне батерије „куб”, која је била у рејону Ниша, ватрени положај село Трупале. На крајњем домету, али само у условима да је између авиона и батерије била равна плоча без икаквих орографских узвишења(препрека). Међутим, између њих се налазио Мали Јастребац. Авион је на висину на којој је летео, за поменуту батерију био у радарској сенци Малог Јастребца, те иста по њему није могла дејствовати. Друге батерије око града Ниша биле су знатно изван могућег домета дејства. Ако овоме додам и чињеницу да те ноћи ниједна батерија система „куб” у рејону Ниша није дејствовала, онда се поставља питање зашто господин Милутиновић за обарање авиона оптужује своје колеге ракеташе, а не НАТО ловце? Сви подаци о лету авиона,месту пада, времену и висини лета, као и подаци о распореду ракетних јединица око Ниша налазе се евидентирани у прописаним документима. Мени остаје питање у чијем је интересу да се и даље манипулише људима који су у одбрани отаџбине часно обавили свој задатак – каже генерал Смиљанић.

—————————————————————————

Авиони су били тестирани као после генералног ремонта

Тачна је констатација да је на авионима „миг-29” био истекао временски рок рада од девет година, од времена увођења(1987. и 1988. године) у оперативну употребу. Али је и тачна чињеница да је на свим авионима који су употребљени у борби, било извршено продужење рока рада, два пута 15 одсто укупног временског рока рада, што одобрава и сам произвођач авиона. По извршеним радовима сви авиони су тестирани(и прошли тест) на дијагностичкој опреми МК-9.12, истој онаквој на којој се врши тестирање после генералног ремонта, каже генерал Смиљанић.

М. Галовић
објављено: 15.05.2014.
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Smiljanic-N…..29.sr.html

Mitropolit Amfilohije : Slobodan je zapisao sebe neizbrisivim slovima u knjigu vječnoga života.

Na sahrani Borislavu Miloševiću, bivšem ambasadoru Jugoslavije u Rusiji i bratu pokojnog vrhovnog komandanta Savezne Republike jugoslavije Slobodana Miloševića, mitropolit je progovorio iz srca ono što je većina znala i osjećala da je Slobodan Milošević heroj ravan kosovskom Lazaru a ono za šta se borio do poslednjeg daha vrijedno svake žrtve.


Opijelo Borislavu Miloševiću održao je mitropolit crnogorsko- primorski Amfilohije koji je rekao da se će se Borislava sjećati kao „časnog, vrlog i čestitog čovjeka, Crnogorca, Srbina i Sveslovena“.

Borislav Milošević                                                          Slobodan Milošević


Borislava danas ispraćamo, a Slobodan je zapisao sebe neizbrisivim slovima u knjigu vječnoga života. Slobodan je na Vidovdan poslan na haško besuđe, a njegov je život i djelo u duhu velikomučenika kosovskog Lazara. Vidovdansko i Lazarevsko žitije je žitije i kraj žitija Slobodana Miloševića, a Borislav je hodio istim tim časnim putem“, kazao je Amfilohije.

“Moram da se ispovijedim pred vama. Slobodan me pozvao da budem njegov svjedok u Hagu. Izvinio sam se jer nijesam mogao, iako mi je srce govorilo da treba da to ispoštujem. Svjedočim danas da sam trebao i morao da kažem u Hagu da oni koji su trebali da budu suđeni, i koji će biti suđeni pred Božijim sudom i sudom istorije i pravde, oni su Miloševiću sudili a sebi presudili. A on, zajedno sa svojim bratom Borislavom, osvjetlao je obraz časnoga bratstva Miloševića i zapisao ovo mjesto u zlatnu knjiga sveslovensku i svečovječansku”, rekao je Amfilohije.


“Njih dvojica su ostali vjerni svom narodu do poslednjeg izdisaja, vjerni Kosovu. Slobodan će ostati zapisan zlatnim slovima u istoriji Crne Gore i Srbije i srpskog naroda kao čovjek koji je do poslednjeg izdisaja sebe žrtvovao”, kazao je mitropolit Amfilohije.

Grob Slobodana Miloševića u Požarevcu

Od Borislava se oprostio i biviši šef diplomatije SRJ Živadin Jovanović koji je rekao da se Borislav nije “povijao na vjetrove i oluje, već je uvijek bio čvrst i postojan kao vrhovi u njegovoj rodnoj Crnoj Gori“.

„Nije imao većeg bola od neobjašnjive smrti njegovog brata Slobodana. Borio se za poštovanje dostajanstva svog brata. Međutim, noć je bila iznad časti, poštenja i morala”, rekao je Jovanović.

U ime kluba generala i admirala Srbije od Borislava Miloševića se oprostio Luka Kastratović, dok je ruski general Leonid Ivašov kazao je da je Borislav bio veliki prjatelj Rusije.

“Za nas vojnike on je bio slovenski borac, a diplomatijom se borio za slovensko jedinstvo. On je govorio da se Crnogorci i Srbi ne mogu očuvati bez saradnje sa Rusijom. Borio se protiv NATO fašizma, nepravde u svijetu, a vijenac ministra odbrane Rusije je zahvalnost za njegovu borbu i služenje otadžbini. Slobodan i Borislav su bili borci za slovensko jedinstvo“, rekao je Ivašov.

Iako toliko godina poslije smrti ratnog komandanta Savezne Republike Jugoslavije, istina je rečena na grobu Borislava Miloševića, čovjeka koji se toliko borio da istina o njegovom bratu bude konačno objelodanjena. U srcima patriota ta istina se znala oduvijek. Pravi ratnici su ponosni na Vojsku Jugoslavije i njenog predsjednika Slobodana Miloševića.

Slobodan Milošević je stradao zbog  Srbije i Kosmeta, zbog svih srpskih zemalja…pogubljen u haškom kazamatu uvrstio je sebe u red onih koji padoše u borbi za slobodu od Kosova do Kosova.


Ovo je u stvari bilo opelo dvojici heroja, braći Slobodanu i Borislavu koji su čitav svoj život posvetili odbrani srpskog naroda i slovenskoj slozi.

Slobodane, Slobodane da te nije bilo,

Srpsko bi se, Srpsko bi se ime ugasilo !!!


B.M.

Mihajlo Miha Klavora

Mihajlo Miha Klavora


(1905-1941)

Pilot Kraljevine Jugoslavije, junak bitke nad Irigom, rodio se u porodici Ferdinanda Klavore u Istri 1905. godine. Slovenci po narodnosti, njegovi roditelji želeći da žive u Jugoslaviji sele se u Maribor posle Prvog svetskog rata, pošto je Istra pripala Italiji.


Meseršmit Me-109E3 isti onakav na kakvom je letio Miha Klavora u aprilskom ratu 1941.

Ovo je pravi Meseršmit koji se nalazi u švajcarskom muzeju vazduhoplovstva.Sliku sam obradio i dodao oznake VVKJ.

Miha je kasnije završio Vojno-vazduhopolovnu akademiju i postao oficir jugoslovenske vojske.

Kada se nad Jugoslavijom nadvila avet fašizma, dolazi do obezbeđenja odbrane Beograda iz vazduha. Jedan od pomoćnih aerodroma u sklopu kružne odbrane glavnog grada, nalazio se na pašnjaku sela Krušedolskog Prnjavora. Tu je bio smešten Šesti lovački puk sa 27 lovačkih aviona tipa Meseršmit 109 E. Ovom lovačkom puku pripadao je i Mihajlo Klavora, kapetan II klase, koji se u to vreme nalazio na odsustvu kod svoje kuće u Mariboru. Naime, 2. aprila 1941. godine padala je kiša i aerodrom kod Krušedolskog Prnjavora se raskvasio. Prilikom izvođenja jedne vežbe, pri uzletanju Mihin avion upao je u zemlji i prevrnuo se.


Tada je povredio ruku i lekar iz Beograda poslao ga je kući na lečenje. Kada je saznao za rat, odmah se vratio na aerodrom kod Krušedola i stupio u odbranu jugoslovenskog neba. Uzletao je neprekidno u susret nemačkim avionima koji su hrlili prema prestonici da istovare smrtonosni teret. Ovaj hrabri i neumorni pilot poslednji put je uzleteo 7. aprila, oko 14 časova, ne dajući mehaničarima da mu pregledaju letelicu, što je u to vreme bilo obavezno, ali on je znao da se vremena nema i da konstantno treba presretati nemačke bombardere, koji su leteli prema prestonici. Kada je uzleteo, video je da je sam u neravnopravnoj borbi sa nemačkim lovcima koji su štitili bombardere. Mnogo pokretljiviji, sa većim radijusom kretanja, bili su ti neprijateljski lovci, koji su se ustremili potom na njega.

Nastao je neravnopravni dvoboj i naš pilot je junački odolevao mnogo nadmoćnijem protivniku. Vesto se branio i isto tako vesto napadao. Od borbe nije hteo odustati. Ostao je uporan. Onda mu je nestalo municije, što su nemački piloti iskoristili i svom žestinom se ustremili na njega. Gađali su ga sa svih strana i tragedija je bila neminovna. Progonitelji su ga sustigli i rafalom pogodili rezervoar, avion je planuo. Nezgoda je bila u tome što su ti tipovi letelica imali rezervoar koji je služio i kao sedište i kao naslon i kada se desi direktan pogodak, pilot postaje živa buktinja.

Počeo je da pada i u tom trenutku našao se iznad Iriga, u koji je često dolazio kada je bio slobodan od vojnih obaveza, pre nemačke invazije. Da ne bi pao u naselje, ovaj veliki rodoljub imao je još toliko prisebnosti da svoju letilicu usmeri preko naselja i sa njom se zajedno srušio u dolinu iriškog potesa Budakovac u njegovu istočnu stranu. Udarac u zemlju izazvao je strahovitu eksploziju. Na mestu tragedije ubrzo se sakupilo mnoštvo Irižana.

Sutradan, pokupljeni su posmrtni ostaci hrabrog pilota i preneseni u Irig, gde su po identifikaciji sahranjeni na Katoličkom groblju u varoši u kojoj nije živeo, ali je nadomak nje život svoj položio za kralja i otadžbinu, kao pilot Jugoslo-venske kraljevske vojske. Stoga zavređuje da bude pomenut kao Irižanin jer se iz njegovog neba vinuo u besmrtnost. Iz kakve rodoljubive porodice potiče govori i podatak da je imao rođenu sestru Slavicu (1921-1941), koja je položila svoj život iste godine kao i brat, a za narodnog heroja je proglašena 27. novembra 1953. godine.

Ovog velikog pilota rodoljuba sahranila je 9. aprila 1941. godine učiteljica Ljubica Eškićević iz Iriga.

Izvor teksta: www.yumreza.info

Category: LIČNOSTI, SPOMEN  3 Comments

HEROJ BEZ ODLIKOVANJA

KAKO JE NEKADAŠNJI VOJNI PILOT ĐORĐE IVANOV NADMUDRIO NATO GENERALE

HEROJ BEZ ODLIKOVANJA



Iako za svoj podvig nije dobio ni zahvalnicu, najveća satisfakcija za ovog hrabrog potpukovnika bila je u tome što su neprijatelji umesto srpskih “migova” na batajničkom aerodoromu sravnili sa zemljom – makete

Mada je od NATO napada prošlo deset godina, tek ove se saznalo da je mnogobrojne vojne planere i generale, kao i najsavremeniju vojnu tehniku 19 najmoćnijih zemalja sveta nadmudrio samo jedan čovek koji ne samo što nije imao više milijardi dolara budžeta, na hiljade operativaca i inženjera – kao ispomoć, već čak ni pomoć sopstvene vojske. Među herojima odbrane SR Jugoslavije 1999. zlatnim slovima će ostati upisano i ime potpukovnika 55-godišnjeg Đorđa Ivanova, poznatog slikara i nekadašnjeg pomoćnika komandanta 204. lovačko avijacijskog puka iz Batajnice, Makedonca koji i danas živi u Beogradu.


Doduše, iako je državi tokom rata bukvalno uštedeo najmanje 200 miliona evra jer je svojim “patentnom” – maketama borbenih aviona “MiG-29”, spasao veći deo najmodernije srpske avijacije na vojnom aerodromu Batajnica, Ivanov za svoj podvig nikada nije dobio ni odlikovanje, ni priznanje, čak ni običnu čestitku. Da apsurd bude kompletan, mada je rat uveliko besneo, većina srpskih generala ga je podržala tek pošto se u praksi pokazalo kako i nepunih 500 evra uloženog u “staro gvožđe” može da nadmudri najsavremenije satelite i uređaje za osmatranje vredne milijarde dolara. Naime, NATO avijacija je prestala da gađa aerodrom kada su uništili šest “MiG-29”. Tek kada je prošao rat saznali su da su umesto aviona zapravo pogodili – šest maketa!


Trojanski konj

– Prvog dana agresije, na aerodromu Batajnica je bilo stacionirano šest “MiG-29” u borbenoj funkciji. Nije bilo dileme da su uz piste i ti avioni meta napada i da neće odustati dok ih ne eliminišu. Dok su te noći bombe besomučno rovale pistu i hangare, a ja nisam znao ni da li ću dočekati jutro, odlučio sam da, ako preživim, nadmudrim NATO na isti način na koji su Grci nadmudrili Trojance. Setio sam se detinjstva, kada sam sa 12 godina u rodnoj Strumici od dasaka sa taraba i poljskih WC-a napravio pravog Trojanskog konja visokog četiri metra. Doduše, tada sam se jedva spasao komšijskih batina, a sada sam želeo da spasem naše vredne avione – priča Ivanov za koga su “Trojanski konj” bile makete od drveta migova 29. “Mere” je uzeo s plastičnog modela, a zatim pokušao da svoj naum objasni nadređenima.


– Kada su drugog dana NATO bombardovanja našu jedinicu obišli komanda Ratnog vazduhoplovstva i predstavnici lokalne vlasti Stare Pazove, nekolicini sam pokušao da kažem šta hoću, alisamo bi odmahivali rukom uz rečenicu: “Kakve, bre, makete Đole, čoveče rat je”. Na kraju je general Spasoje Smiljanić klimnuo glavom samo da bi me se ratosiljao, ali za mene je to bilo dovoljno – priča sagovornik “Vesti” koji je sa još desetak drugih entuzijasta, svakodnevno rizikujući živote, krenuo u ostvarenje tog nauma i ne znajući da sem NATO avijacije i raketa, za protivnika imaju i “srpsku glupost”.


– Za prvu maketu nam je bilo potrebno 25 dana. Verovatno bismo sve završili i ranije, ali imali smo problem da nabavimo čak i najobičniju šperploču. Direktori nekih firmi nisu ni hteli da čuju za nas, a da apsurd bude veći neke vojne ustanove nisu htele da nam daju ni 100 litara farbe da bismo obojili makete – priseća se Ivanov svojih muka, ali kada je ta prva maketa izašla na otvoreno, a posle nekoliko sati zvaničnici NATO u Briselu saopštili kako su uništili još jedan “MiG 29” – srpski generali su shvatili da je operacija “Trojanski konj” pun pogodak.


Poslednja odbijenica

– Dobili smo “odrešene ruke” i nije bilo većeg zadovoljstva nego da u tim direktnim prenosima iz Brisela slušamo NATO generale kako se hvale uspesima u Batajnici. Međutim, meni je srce bilo puno kada je na pistu izašao komandant 204. lovačko avijacijskog puka, pokojni pukovnik Milenko Pavlović i kada je videvši našeg “miga” upitao: “Đole, zašto ovaj avion nije naoružan?” – seća se naš sagovornik i dodaje da je na isti način bila zavarana i najmodernija tehnologija i ljudstvo
NATO-a.



– Upravo da neprijatelji ne bi posumnjali, već smo u drugu maketu ubacili radio-stanicu, a zatim i burad sa kerozinom koje bi zapalili kako bi se stekao utisak da je pilot pokrenuo motore. Nijednom nisu posumnjali da ne gađaju migove već šperploču i lim. Doduše, moja strategija je i bila da se naše makete pojavljuju na mestima za koje su oni očekivali da bi mogle biti poletno-sletne staze – kaže Ivanov, koji da je sa NATO generalima igrao šah, moglo bi se reći, da ih je matirao u šest poteza. Doduše, za taj podvig nikada nije dobio bilo kakvo priznanje, a već posle dve godine je bio prinuđen i da se penzioniše. Ipak, najbolnije mu je što je nedavno, sa svojim saborcima iz rata pokušao da od gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa izmoli oko 3.000 evra kako bi maketu poslednjeg “miga” koju su uradili, a nije pogođen, reparirali i postavili u Vazduhoplovni muzej uz ostatke aviona F-117 A. Da se nikad ne zaboravi!


– Ta maketa nije pogođena greškom NATO pilota, pa smo tako sačuvali deo istorije. Maketa je i dalje u Batajnici, ali je već počela da se raspada. Zbog toga smo i tražili od Đilasa pomoć da je repariramo. Međutim, odgovorio nam je da mu te pare trebaju za predstojeću Univerzijadu. Kao da je to neki veliki novac i kao da se Srbija stidi da pokaže na koji način je nadmudrila NATO – sa žaljenjem konstatuje potpukovnik Ivanov.


Na sve četiri strane sveta

Po profesiji ratni pilot, Ivanov je inače jedan od priznatijih srpskih slikara i ikonopisac koji je do sada imao više od 55 samostalnih i grupnih izložbi na sve četiri strane sveta. “U lepom sećanju su mi ostala druženja sa našim ljudima u Slovačkoj, Francuskoj, Austriji, Italiji, Bugarskoj, Americi. I za pilote i za umetnike je najvažnija ta “treća dimenzija”. Bez nje nema ni letenja ni slikanja – tvrdi ovaj umetnik i ponosno ističe da je najveće priznanje dobio rođenjem sina Jovana, 24. aprila 1999, u vreme kada je već stvarao makete. Ove godine, 10-godišnji Jovan već je imao i svoju prvu samostalnu izložbu u Vukovoj zadužbini na dan Svetog Save.


Trik za Amerikance

Koliko su Ivanove makete bile verodostojne mogli su da se uvere i svi koji su gledali film “Rat
uživo” Darka Bajića. Sa ratnim kolegom i “desnom rukom” Radojem Blagojevićem napravio je svoju sedmu maketu “MiG 21”. Doduše, za vreme rata planirali su da naprave i maketu “suhoja 35.”


-Želeli smo da zbunimo Amerikance, kako bi pomislili da smo od Rusa dobili nove avione, ali smo odustali jer je u komandi procenjeno da bi to moglo da proizvede znatne posledice – kaže Ivanov.


Potpukovnik pilot Života Đurić

Potpukovnik Života Đurić rođen je 1963. godine u Paraćinu.

Na stotinak metara od njegovog doma je mali sportski aerodrom sa koga su često poletali stariji momci, članovi kluba “Naša krila”, i verovatno je to uticalo na njega da se posle završene osnovne škole uputi u Mostar u Vojnu vazduhoplovnu školu, a onda školovanje nastavi na Akademiji u Zemuniku kraj Zadra i dve godine u Podgorici.
Službu vojnog pilota je počeo 1986. godine na aerodromu Petrovec kraj Skoplja. Tu se i oženio Biljanom koja je iz okoline Paraćina. Šest godina su bili u Skoplju, onda je eskadrila premeštena u Kraljevo.

Dokumentarni film o ppuk. Životi Đuriću, komandantu 241. Lovačko-bombarderske eskadrile YURV, koji je poginuo na borbenom zadatku 25. marta 1999. a documentary, homage to Lt.Colonel Zivota Djuric, commander of 241st Fighter-bombers Eskadrille YUAF, killed in combat on March 25, 1999




Rat ga je zatekao na mestu komandanta “Tigrova”, eskadrile ratnih aviona “orlova” u 98. lovačko-bombarderskom avijacijskom puku. jedinici koja je bila bazirana na aerodromu u Lađevcima kod Kraljeva.

Tog marta 1999. godine svima je bilo jasno da će NATO napasti Srbiju.

Avijacijski puk u Lađevcima imao je ratne planove, izviđački „orlovi” snimili su položaje OVK na Kosmetu, i moguće ciljeve. Vazduhoplovci su pristupili dislokaciji ljudstva i tehnike, avioni su sklanjani sa aerodroma i maskirani u njihovoj okolini.

Prve ratne noći pista u Lađevcima nije pogođena, bombe su pale između nje i stajanke.

Ujutru smo krenuli u napad na komande, kampove i kasarne OVK. U našim kopnenim jedinicama bili su vazduhoplovni oficiri za navođenje, takođe piloti, dok se u komandi u Prištini nalazio vazduhoplovni oficir za vezu. Odlučeno je da se radio-veza, zbog prikrivenosti leta, koristi samo u krajnjoj nuždi ili ako oficir na zemlji proceni da napad ugrožava naše jedinice – pričao je kasnije pukovnik Sreto Malinović, u vreme rata 1999. godine komandant 98. puka.

Letelo se u brišućem letu, brzinom od 800 kilometara na sat, avioni su pratili konfiguraciju terena. Grupu od dva ili četiri „orla” obično je predvodila verzija ove letelice sa dva sedišta – na drugom sedištu sedeo je navigator čiji je zadatak bio da avione precizno dovede do ciljeva. Letovi, koji su predstavljali veliko fizičko naprezanje za pilote, trajali su oko pola sata, pa čak i 50 minuta kada su bili u pitanju najudaljeniji položaji OVK prema Albaniji.

I Života Đurić poleteo je na zadatak 25. marta 1999. godine. Dok je preletao područje Glogovca primetio je bazu OVK, komandno mesto i skladište, koje je uništio sa dve bombe. Nastavio je let prema unapred određenom cilju i u jednom trenutku, kada je zbog konfiguracije terena morao da okrene avion na bok, pogođen je vatrom sa zemlje.
Pilot Slobodan Dimovski, Životin drug iz generacije, “klasić”, koji ga je tada pratio na zadatku, ispričao je: – Leteli smo iznad ispresecanog terena, u uslovima otežane navigacije na samo pedesetak metara relativne visine. Sunce je bilo na zalasku. Planine na granici s Albanijom već su pravile senke. Đurić je već izvršio dejstvo, bio je u manevru na gore kada je pogođen. Video sam da je pao na položaj terorista, koji su imali podršku NATO avijacije iz vazduha – rekao je Dimovski.

Po oceni i pretpostavci pilota iz Đurićeve eskadrile, kada nije mogao da izvuče avion, komadant Đurić nije želeo živ teroristima u ruke, već se zajedno sa avionom obrušio na neprijatelja.

– Dva dana se vodio kao nestao – ispričala je njegova supruga Biljana novinarima kasnije. U trenutku Životine pogibije njihov sin Aleksandar imao je deset godina, a ćerka Ana devet.

Posmrtno je odlikovan i unapređen.

Života Đurić sahranjen je u Paraćinu.

“Junačko delo majora Živote Đurića je ovekovečeno. Sećaćemo ga se i pominjati ga kao i najveće pilote-junake koji su do sada branili naš narod i Otadžbinu. Ušao je hrabri vitez u istoriju. Ponosimo se našim hrabrim pilotom Životom Đurićem. Neka mu je večna slava i hvala!” – rečeno je tada.
Na fotografiji: otkrivanje spomenika potpukovniku Životi Đuriću.

M.H.
(2009)

Major Zoran Radosavljević

Rekla sam mu da ne leti u smrt, a on je odgovorio: “Moram, mama, šta je čovek ako izgubi domovinu”


Telo pilota Zorana Radosavljevića, koji je poginuo u borbama s avionima NATO 26. marta 1999. godine vozeći “mig 29”, odmah uveče pronašli su dečaci u Republici Srpskoj, na brdu, u mestu zvanom Teočak nadomak Bijeljine, a u zvaničnim papirima stoji da je poginuo u regionu Loznice.

– Zahvaljući tim dečacima od 16 i 17 godina, Zoran je sahranjen! Trup aviona bio je na livadi, kljun na jednoj planini, a njegovo telo sa sedištem na drugoj. Dečaci su uzeli merdevine i ćebe od jedne bake. Umotali ga i predali vojsci Republike Srpske. Vojnici su ga peške preko njiva preneli u bolnicu u Loznici.

– Ubrzo su došli američki vojnici i maltretirali meštane da kažu gde je pilot priča teško uzdišući Zoranova majka Rada, koja svakog dana obilazi sinovljev grob na beogradskom groblju Lešće.

Dan pre pogibije odnela mu je, kaže, poslednji doručak u njegov stan na Novom Beogradu, gde je živeo sa devojkom, i molila ga da ne leti.
– Mama, moram – rekao je tada Zoran majci. – Šta je čovek ako izgubi svoju domovinu? Mi piloti moramo da preuzmemo prvi udar na sebe i tako spasemo bar neko dete u ovoj zemlji.

Kobnog dana nije se javio kući da, kao što je porodica navikla, pita kako su Marija i Marko, njegov sestrić i sestričina, za koje je mnogo brinuo kada je počelo bombardovanje. Majka Rada kaže da je predosećala da se nešto desilo. Zvala je komandu. Rekli su joj da ne brine, da su “svi piloti bezbedni”.

Sestra Snežana zvala je pilote pokušavajući da sazna nešto o Zoranu.
– Govorili su da će ga naći. U stvari, svi su znali, ali niko nije smeo da kaže – seća se majka Rada pogibije svog tridesetčetvorogodišnjeg sina.

Ovaj mladić za primer završio je Vojnu akademiju i Saobraćajni fakultet. Magistrirao je na temu satelitske navigacije, spremao doktorat. Bio je predsednik jedriličarskog kluba ”Polaris”, koji je u to vreme bio beogradski klub s najmasovnijim članstvom.

Ime Zorana Radosavljevića danas nosi glavna ulica u Batajnici, jedriličarski klub u Nišu koji je osnovao njegov prijatelj Dejan Milosavljević, kao i najbrojnija regata koja se održava svake prve nedelje septembra na crnogorskom primorju. Svetska srpska zajednica proglasila ga je srpskim vitezom za izuzetne zasluge učinjene za dobro sveukupnog srpskog naroda.

Potpukovnik Milenko Pavlović

Potpukovnik Milenko Pavlović (Gornje Crniljevo, 1959 — Valjevo, 4. maj 1999) je bio pilot Vojske Jugoslavije i komandant 204. lovačko-avijacijskog puka. Poginuo je u borbi sa NATO eskadrilom iznad Valjeva 4. maja 1999. tokom NATO agresije na SRJ.


Biografija:
Detinjstvo, rana mladost, školovanje

Milenko je rođen u porodici Milorada i Radmile Pavlović, u selu Gornjem Crniljevu 1959. godine. Prva 4 razreda osnovne škole završio je u rodnom mestu, a sledeća 4 u Osečini. Srednju vojnu školu je završio u Mostaru. Iako je najpre odbacio tu mogućnost, kasnije se ipak odlučio za profesiju vojnog pilota.

Agresija NATO

Bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije zatekla ga je na dužnosti komandanta 204. lovačkog puka, čije je sedište bilo izmešteno u Staru Pazovu. Letačka tehnika je bila na izuzetno slabom nivou održavanja i nesigurna. Do tog 4. maja nekoliko aviona je izgubljeno usled raznih kvarova koji su se obično dešavali neposredno po uzletanju. Većina pilota je uspela da se spase, poginuo je jedino major Zoran Radosavljević.


4. maja 1999. oko 12 časova primećena je veća grupa NATO aviona koja je dejstvovala u pravcu Valjeva, uglavnom na fabriku municije Krušik, kao i na vojna skladišta u selu Pričević. Komandu da poleti dobio je jedan od mlađih oficira. Međutim, potpukovnik Pavlović je telefonskom vezom naredio da se pozvani pilot zadrži i umesto njega je on poleteo ka Valjevu sa svojim avionom MiG-29, № 18109. Ubrzo se našao nad Valjevom, međutim, posle samog uzletanja mu se pokvario generator naizmenične struje tako da je ostao bez radara. Pavlović se upustio se u neravnopravnu bitku protiv 16 NATO aviona, uspeo da ih zbuni i čak natera u bekstvo smelim nastupanjem ali je, nažalost, ubrzo, oko 12:45, bio pogođen sa tri rakete, ispaljene od strane holandskih pilota sa aviona F-16 fajting falkon koji su bili zapadno od Tuzle te ih on nije ni primetio. Poginuo je još u vazduhu. Ostaci njegovog aviona pali su u selo Petnica. Sahranjen je 6. maja 1999. na Bežanijskom groblju.

U rodnom selu Milenka Pavlovića, Gornjem Crniljevu, napravljen je spomen kompleks koji obuhvata:

1. Spomen česmu sa pločama pilotu Pavloviću i majoru Aleksandru Stefanoviću (poginulom 1991. kod Tovarnika) kao i vojnicima izginulim u ratovima za oslobođenje 1912. – 1918. Na spomen česmi se nalazi krilo sa aviona MiG-29 pilota Pavlovića
2. Lovački spomen-dom Milenko Pavlović Pilot
3. Avion tipa Super Galeb
4. Top sa Cera, mogući učesnik Cerske bitke

U okviru kompleksa se nalaze i crkva Obnovljenja hrama sv. Georgija-Đurđica, sa parohijskim domom kao i igralište FK Milenko Pavlović – Pilot.

Radio Televizija Srbije je snimila dokumentarni film o životu i pogibiji Milenka Pavlovića pod nazivom „Let u smrt“, koji je premijerno emitovan 24. marta 2006. godine, na osmogodišnjicu početka NATO agresije na SRJ. Njegova fotografija sa pilotskom kacigom, postala je krajem 2008. godine, logo modne kompanije Hero (Heroj).

Izvor: Wikipedija (slobodna enciklopedija)

Zoltan Dani, čovjek koji je srušio F-117

12.07.2006.

Zoltan Dani, čovjek koji je srušio F-117

Drugi pišu: Politika, 9. jul 2006. godine

Razgovor nedelje: Pukovnik Zoltan Dani

Čekam poziv Amerikanaca

Penzionisani oficir prvi put otkriva: zašto ga se naša Vojska odrekla i koje sile traže da obučava njihove vazdušne snage


Ambasador Belorusije nedavno je uspeo da uspostavi kontakt s njim i uruči mu specijalnu pozivnicu za proslavu dana državnosti zemlje koju predvodi Aleksandar Lukašenko.

Vlada jedne od velikih sila, stalne članice Saveta bezbednosti, ponudila mu je nedavno mesečnu platu od 40.000 dolara i ekskluzivni smeštaj za njegovu porodicu, ukoliko pristane da bude instruktor snagama njihove protivvazdušne odbrane.

Zimus mu je predstavnik vlade jedne od regionalnih sila iz arapskog sveta, koja oštri zube na Sjedinjene Države, predložio da rukovodi protivvazdušnom odbranom u pustinji, u eventualnom ratu protiv SAD.

Ali, harizmatični pukovnik, koga se naša vojska jednostavno odrekla, zauzet je važnijim poslovima. U taštinoj kući u selu Skorenovac, blizu Kovina, odlučio je da se povuče u ilegalu. U tišini mirnog vojvođanskog sela pedesetogodišnji zaboravljeni heroj protivvazdušne odbrane u ratu protiv NATO mesi kolače i razvlači kore.


Zoltan Dani, čovek koji je srušio mit o „nevidljivom” i oborio lovca bombardera F-117A, zvanog „noćni soko”, perjanicu američke „stelt” tehnologije, kaže da bi se na jedan poziv ipak odazvao ako on dođe iz američke ambasade u Beogradu. Sletanje dva lovca F-16 na aerodrom u Batajnici bio je dobra prilika za to ali Dani nije dobio pozivnicu.

– Uspostavljanjem bliske saradnje vojski Srbije i SAD, mislim da je došao trenutak da Amerikanci konačno uspostave saradnju i sa mnom. Mada, nešto se ne javljaju – kaže bivši komandant 3. diviziona 250. raketne brigade PVO bivše Vojske Jugoslavije, čija je vojnička karijera počela da se ruši gotovo istog časa kada je 27. marta, u smiraj dana, u 20 časova i 42 minuta, izdao naređenje da se ispale dve rakete „neva” ka nebu. Vatrene strele pretvorile su F-117A u užarenu loptu, koja se stropoštala u blatnjavu sremsku oranicu, u rejonu sela Buđanovci.

U nekoj drugoj zemlji, okićen ordenjima i ovenčan slavom, Dani bi u najgorem slučaju pisao memoare o 78 dana rata, kada su njegovi raketaši, prema zvaničnoj verziji, oborili, pored „stelta”, i lovac F-16 iznad Šapca. Dva oborena američka aviona u vazdušnim udarima 1999. godine na SRJ, rezultat su dejstava Danijevih momaka. Ali, u Srbiji, u vrelo leto 2006. godine, sedam godina posle tih paklenih noći i sumornih dana, pukovnik ledenoplavih očiju u najboljim godinama, izopšten od svoje vojske, države i političara, vozi prastari „reno 19” polupanih prednjih farova, broji narudžbine za pite od višanja, prodaje kompjutere i hemijske preparate po Vojvodini, izrađuje biznis planove za poljoprivrednike – iščekujući ipak poziv koji bi ga možda vratio tamo gde pripada.

Ali, srpskom pukovniku nema ko da piše.

– Drugari su mi u šali govorili: „Gde, Dani, da tebe pozovu u Batajnicu na doček. Da ih opet oboriš?”… O njihovoj poseti, inače, ne mislim ni dobro – ni loše. Ti momci su radili svoj posao. Kao i ja. Odluke o ratu i miru donose politička vođstva. Vojnici izvršavaju naređenja.

Prvi put, Dani otkriva zašto je bio prinuđen da napusti vojsku. Iako je tri dana posle obaranja „nevidljivog”, što je bila prvorazredna svetska senzacija i rušenje jednog od najvećih mitova o superiornosti američke vojne industrije, unapređen vanredno u pukovnika, posle bombardovanja Jugoslavije, njegova karijera počela je da se urušava. Ukratko, Dani je počeo da gubi visinu.

Tajanstveni komandant
Smenili su ga odmah po okončanju vazdušnih udara sa mesta dužnosti komandanta jedinice i prebacili na dužnost – referenta u pozadini!

– Bunio sam se, pa su me prebacili u vojno školstvo, da predajem nekakvu teoriju. Tražio sam da predajem taktiku, ali ni to mi nisu dozvolili. Da se ne lažemo, bilo mi je jasno da postajem nepoželjan. Posle 5. oktobra, pojavilo se inspirativno mesto u odeljenju za odnose sa javnošću. Ni to mi nisu dozvolili. U redu – onda sam zatražio da budem načelnik odeljenja za odnose za inostranstvom! Mislio sam naivno, imam odlične ocene, znam pet stranih jezika, završio sam Generalštabnu školu. Ali, čim je nadređeni čuo da čovek koji je srušio dva američka aviona želi da bude načelnik odeljenja za odnose sa inostranstvom, rekao je: „Zapad će misliti da smo vas namerno postavili, kako bismo ih provocirali”. Vojno rukovodstvo nije znalo šta će sa mnom. Postao sam otežavajući balast, vruć krompir za svoju vojsku.

Čovek koga su tokom rata proglasili gospodarom neba, surovim oficirom koji je po selima u koje je ulazio s jedinicom uvodio policijski čas, hapsio neposlušne i uvodio prohibiciju, zabranjujući svaku kap alkohola, vojnik koji je marširao ispeglan i obrijan u paradnoj uniformi, usred vazdušnih udara, tražeći od podređenih čeličnu disciplinu, zbog čega su ga opet nazivali bezdušnim, proglašavan je i za ludaka i za genija, kako su ga takođe nazivali, pripisujući mu da je julovac ili opozicija vrhovnom komandantu… Shvatio je konačno kako je za vojsku postao persona non grata. Iako su tokom bombardovanja njegova vozila prešla 100.000 kilometara bez saobraćajnog udesa, premeštajući se s položaja na položaj uglavnom po mrklom mraku… Iako nijedan njegov čovek nije ni ogreben – i pored 23 direktna vazdušna napada.

U domen legendi koje u njegovom slučaju već izmiču kontroli, spada i ova: da je tokom tih nedelja proglašen za američkog državnog neprijatelja broj jedan, pa je njegova jedinica postala meta specijalne NATO lovačke eksadrile „Divlja lisica”, zadužene za uništenje radarskih i raketnih sistema na zemlji. Dobio je i konspirativno ime – Gvozden Đukić, a kako bi se zavarao trag o njegovom identitetu, u listu „Vojska” je napravljena namenska reportaža o njegovoj jedinici i ispovest tajanstvenog komandanta Đukića. Gvozdena Đukića.

Zoltan Dani i Vojska razveli su se prvog septembra 2004. godine. Penzionisan je na njegov zahtev. Zaboravlja da kaže da nije čak ni odlikovan. Njegova jedinica je dobila Orden narodnog heroja, kao i potčinjeni oficiri. Ali, on ne.

– Odgovor je jednostavan. Ja sam predlagao svoje saborce kao nadređeni. Mene nije imao ko da predloži. Za obaranje neprijateljskog aviona potrebna je stručna i savršeno uigrana ekipa. „Noćnog sokola” je oborio savršeno uigrani tim.

Ipak, Dani je dobro prošao. Umesto ordena, mogao je da zaglavi robiju. Na svoju ruku, bez odobrenja pretpostavljene komande, menjao je postojeće šeme elektronskih kola i sistemu raketne tehnike. Tako je „stelt” postao „vidljiv” na zastarelim sistemima PVO.

– Kompletan izveštaj o obaranju „nevidljivog” predao sam vojnom rukovodstvu. Ja sam suviše sitan igrač da bih znao gde je završio taj izveštaj – kaže Dani, komentarišući spekulacije o tome da je njegov „recept” kasnije ustupan mnogim zainteresovanim stranama.

– Naziv „stelt” znači da se radi o avionu manje radarske uočljivosti, a ne da je nevidljiv. Saznali smo kako može lako da se uoči i to primenili u praksi. Reč je o specifičnoj inovaciji, jedinstvenoj do sada, što, nažalost, ne možemo da patentiramo. Tu inovaciju sam izučavao još 1996. godine. Rešenje za rušenje „stelta” postoji. Razume se, samo je parlament Srbije nadležan da ovlasti bilo koga, podrazumeva se – i mene, da progovori i reč o tome. Možda sam van vojske, ali ja ostajem zauvek veran Srbiji i svojoj vojsci – kaže pukovnik koji je prvi put, tokom četvoročasovnog razgovora, prestao da se osmehuje. Sin Rumunke i Mađara, međutim, ne isključuje mogućnost da opet obuče uniformu. Ali, šta ponuditi Zoltanu Daniju da opet navuče oficirski mundir?

Džentelmenska pobeda

Da li je ovaj čovek, onog trenutka kada je F-117A tresnuo u blato, završio zajedno sa njim? Stranke na lokalu ne misle tako. Nekoliko partija koje sebe smatraju delom demokratskog bloka predložile su mu da bude njihov kandidat za predsednika Opštine. Odbio ih je. Za sada. U fusnotama njegovog životnog plana podvučeno je: „Neću se baviti politikom. Bar još nekoliko godina”.

Iako kaže da je srećan u porodičnom pekarskom biznisu i menadžmentu u malim i srednjim preduzećima, kao i u seoskom turizmu, nesvestan da je i sam postao turistička atrakcija, pukovnikov raketaški nou-hau i dalje izaziva brojne kotroverze.

On se ne plaši za svoju bezbednost, iako je ekipu „Politike” najpre legitimisao, kao u doba svoje najveće moći na terenu, a zatim nam pribeležio i isproveravao brojeve telefona.

– Drugovi se često šale: „Dani, ići ćeš nam ti u Hag”. Odgovaram – što da ne, tamo su hrana i stan besplatni. Mislim da je obaranje NATO lovaca bila velika, džentlmenska vojnička pobeda u skladu sa svim pravilima međunarodnog ratnog prava.

Dok u svojoj porodičnoj nezavršenoj kući u Kovinu pokazuje kao relikvije delove „nevidljivog” – poveći deo stajnog trapa od titanijuma, laganog kao parče mobilnog telefona i odlomljeni deo krila F-117A u obliku saća, koje apsorbuje elektromagnetnu energiju, seća se kako mu je reporter lista „Asahi šinbun” predložio da podele 100.000 dolara, koliko je verovao da će zaraditi preko aukcijske prodaje „parčića” na Internetu.

Svakog 27. marta u hotelu „Bristol”, okupljaju se njegovi raketaši, kako bi proslavili obaranje „nevidljivog”. Tu je i nerazdvojni prijatelj koji je još u aktivnoj službi, oficir Srpske vojske, ili Vojske Srbije, kako vam drago, Senad Muminović. Senad je taj koji je pritisnuo dugme i aktivirao rakete.

– Ove godine Vojska nam je predložila da ne pozivamo novinare na to slavlje, da bi se izbegao publicitet – kaže čovek koji zna recept za rušenje „stelta”, a pri tom mesi kolače.

Aleksandar Apostolovski
(Foto: Luka Vuletić)


F-117 u blatu Buđanovaca 28.3.1999