Archive for the Category »LIČNOSTI «

Saburo Sakai

13.12.2007.

Saburo Sakai

Za Sabura Sakaia mnogi su čuli zahvaljujući njegovoj izvanrednoj knjizi „Samuarj“. Napisana na osnovu Sakaievog ratnog dnevnika ,koji je on pedantno vodio tokom drugog svjetskog rata, od početaka na kineskom ratištu pa do završnih borbi na Pacifiku, knjiga „Samuraj“ nam otkriva drugu stranu rata, iz ugla jednog japanskog pilota, odgajanog u duhu Bušidoa , viteškog kodeksa Samuraja.

Sa svoje 64 vazdušne pobjede Saburo Sakai je na četvrtom mjestu među japanskim vazdušnim asovima, ali i jedini preživjeli vazdušni as svoje domovine, koji u novonastalim okolnostima japanskog vojnog poraza, biva otpušten iz vojne službe kao nepoželjan, zbog svojeg razornog učinka po savezničku avijaciju tokom borbi nad pacifičkim prostranstvima dalekog istoka.

U teškim i krvavim ratnim događajima, Sakai poput starih Samuraja , držeći se ratničkih, ali i visoko moralnih načela , ostvaruje niz od 64 vazdušne pobjede a u jednoj od njih biva teško ranjen i ostaje maltene bez jednog oka.

U borbama pokazuje odlučnost, hrabrost, vještinu ali i ljudsko milosrđe prema ranjenom protivniku kome pošteđuje život, i postaje legenda među onima protiv kojih se borio, čovjek vrijedan poštovanja…pravi Samuraj.

Većina njegovih ratnih drugova gine u borbama, pod udarcima sve ječe i moćnije američke avijacije koja se nezadrživo približava Japanu, Sakai do poslednjeg minuta brani nebo domovine u zastarjelom lovcu.

Prelijepa ali i tužna priča , protkana ljubavlju prema jednoj ženi i odanosti zemlji u vihoru rata koji ne štedi nikoga.

Saburo Sakai iako vrhunski pilot, završetkom rata nikada više nije imao priliku da se vine u veliko plavetnilo držeći komande lovca u svojim rukama.

Sa drugom ženom Haruko imao je dvije kćerke i sina. Svoju mezimicu Mičiko poslao je u SAD da studira engleski jezik.Ona se tamo upoznala sa amaričkim oficirom Terensom Smartom i ubrzo udala, donijevši na svijet dva sina…tako da je Sakai dobio dva američka unuka.

Umro je od srčnog udara na večeri u američkoj mornaričkoj bazi Atsugi u društvu američkih mornaričkih oficira u 84-toj godini života u petak 22. septembra 2000. godine.


Saburo Sakai na ratnom aerodromu

Category: LIČNOSTI  21 Comments

Aprilski junak Živica Mitrović…poslednji metak za neprijatelja

12.11.2007.

Aprilski junak Živica Mitrović…poslednji metak za neprijatelja

O 6 aprilskom ratu je dosta pisano, međutim iako kratak bio je vrlo krvav i ispunjen događajima za pamćenje i vječiti spomen.

Iako izdana sa svih strana Kraljevina Jugoslavija je bila i ostala kao tačka, na kojoj se Hitlerovoj vojnoj mašineriji pružio herojski otpor na tertitoriji Srbije i Crne Gore prvenstveno.

U tim borbama posebno su se istakli piloti kraljevskog vazduhoplovstava a jedan od njih koji je otišao u legendu je mladi kapetan Živica Mitrović, čiji primjer heroizma treba da služi kao jedan od najčasnijih primjera srpske vojne tradicije.

Kakav je bio Živica Mitrović, pilot čije je ime, ironijom sudbine, prekrio zaborav, kao najnepravičnija pogibelj za junačku smrt?

Njega se s radošću sećao drug iz pilotskih škola Mile Ćurgus, koji je s ponosom isticao da nikad ne može da zaboravi prijatelja:

– Sa Živicom sam bio u Vojnoj akademiji od 1929. godine. Zapao mi je za oko još na jednom od prvih logorovanja kod Preljine. Sećam se da smo svi mi, pitomci, nas oko šest stotina, pravili šatore. Oko njih je trebalo isplesti plot od pruća. Malo je ko to umeo valjano da uradi. Tada nam je komandant naredio da se postrojimo i da svi pogledamo Mitrovićev šator i plot, jer su u svakom pogledu bili uzorni. Tim gestom je prvi put skrenuo pažnju na sebe.

– Po završetku akademije svi smo te 1932. godine bili raspoređeni po jedinicama. Sticajem okolnosti prvi garnizon bio je, i Živici i meni, u Banjaluci. Stigli smo tamo i, kao što je bio red, odveli su nas dvanaestoricu mladih oficira da nas predstave komandantu divizije. Svi smo se postrojili pred brigadnim generalom Petrom Nedeljkovićem. Živica među nama poslednji, dvanaesti. General nam je održao jednu gromopucateljnu, demagošku govoranciju, podučavajući nas da, kao mladi oficiri, ne treba da posežemo ni za kakvim ovozemaljskim radostima, pogotovo da ne jurcamo za ženama, već da se nedeljom, umesto izlaska, latimo topografske karte u šake i da proučavamo teren.

– Posle Akademije, u kojoj smo živeli kao u azilu, i iz koje smo od spoljnog sveta mogli da gledamo samo nebo, jer su nam i prozori bili zamagljeni belom bojom, ovaj generalov poziv na produžetak spartanstva izgledao nam je licemerno. Pa ipak, kad je završio onim “mape u šake, pa umesto kurvarluka proučavajte teren”, mi smo zanemeli. Ali on nas opet prenu pitanjem:

– Da li je to ispravno, gospodo oficiri? – upitao nas je general, očekujući naravno samo potvrdan odgovor.

– Jeste! – odgovorili smo kao iz puške samo da se kurtališemo dalje pridike.

A samo tren docnije, jedan usamljen glas, kao zadocneli pucanj u plotunu, usprotivio se sa:

– Nije tako!

Bio je to Živica Mitrović.

Svi su pomislili da je pogrešno razumeo generala. I sam general, iako zbunjen, nije mogao ništa drugo da pretpostavi. Mučna pauza je potrajala dok se general ne pribra i ne isprsi se pitanjem:

– A kako to misli gospodin potporučnik? – osorno mu se obratio general.

– Ja sam u Akademiji učio da taktika nikad ne trpi gladnoga vojnika. Pa ni vojnika gladnoga života. Vi to dobro znate, gospodine generale!

Eto, kao što se ovde, kao tek proizvedeni potporučnik, suprotstavio generalu bez imalo ustezanja, tako se i posle nekoliko godina, u ratu, kao pilot-lovac, bez straha i zazora suprotstavio tridesetorici neprijateljskih pilota.

Učenik – pilot

Koliko je Živica bio istrajan i odvažan pokazuje i primer iz pilotske škole u Pančevu. Svi oficiri-polaznici pilotske škole uglavnom su pažljivo slušali predavanja i bez pogovora usvajali gradivo. Međutim, Živica se i tu razlikovao. I on je bio pažljiv. Ali, on je i mnogo puta potvrđene istine dovodio u sumnju i podvodio pod novu analizu. Zbog toga je ponekad delovao malo sporo. Dešavalo se počesto da je ostajao sam na jednoj a svi ostali na drugoj strani. No to ga nikad nije obeshrabrivalo. Jednom prilikom nastavnik je izveo formulu za nišan “kolimater” na bombarderu i svima je izgledalo sve jasno kao dan.

– Eh, eno Živice, njemu opet nešto nije jasno – čulo se grupno negodovanje kad je ipak stavio primedbu profesoru.

Primetno uzrujan, predavač ga pozva pred tablu da pred svima pokaže svoju mudrost. I Živica je prišao i lagano, postupno izvodio formulu. Kad je završio, svim njegovim drugovima, pa i samom nastavniku, nije preostalo ništa drugo nego da se zastide. Iako je ostao sam, bio je uporan i dokazao je svima da je u pravu.

A šta se ispostavilo? Pomenuta formula bila je pogrešno odštampana u knjizi, a to nije naravno moglo da promakne jedino Živici.

Još kao učenik-pilot Živica je težio da bude savršen, prisećao se Mile Ćurgus. Na strogim avionima tipa “brege”, koji inače lako gube brzinu i hoće da prevare i iskusnog pilota, Živica je još kao učenik izvodio najsavršenije akrobacije. Samo ne tek tako: grlom u jagode. On je prethodno ušao u dušu letelice. Na tom avionu je tako majstorski parašitirao (što znači ponirao i lebdeo), da je i nama, njegovim drugovima iz iste pilotske škole, zastajao dah. Nije potom ni bilo čudno što je na kraju školovanja, i na teoretskom i praktičnom ispitu, ubedljivo bio najbolji među nekoliko stotina pilota. Za tako izuzetan uspeh nagradila ga je fabrika aviona “Rogožarski” zlatnim ručnim satom koji nikad docnije nije više ni skidao s ruke.

– Lično sam bio prisutan u štabu Prve vazduhoplovne brigade 7. aprila 1941. godine kada je stigao ratni izveštaj o njegovoj pogibiji. Glasio je otprilike ovako: “Šestog aprila 1941. oko 11 časova jedan naš pilot hrabro je gonio grupu od tridesetak neprijateljskih aviona, oborio je nad selom Krčedinom dva neprijateljska ’meseršmita’, ali je i sam pao u plamenu. Na pilotovoj ruci nađen je ručni sat na kome je ugravirano: Prvaku Prve pilotske škole za 1939. g. vazduhoplovnom poručniku Živici Mitroviću – Fabrika aviona ’Rogožarski’.

Ovaj hrabri pilot svečano je sahranjen na krčedinskom groblju uz prisustvo celog sela. Pri sahrani je činodejstvovao sveštenik Šimić.

– Izveštaj sam zapamtio u svim detaljima, izuzev mesta gde je pao. Ja sam docnije dopao zarobljeništva, ali sam po oslobođenju odlučio da pronađem onog sveštenika, kako bi mi pokazao grob, jer je ratni izveštaj naravno bio uništen. Kad sam na jedvite jade pronašao sveštenika, koji je u međuvremenu promenio i mesto službe, bio sam ne malo iznenađen pošto mi je saopštio da poginuli pilot nije Živica Mitrović, već drugi oficir. U prilogu mi je pokazao svoj parohijski dnevnik iz Krčedina, u kojem je upisao i junački podvig i pogibiju pilota. Sve je to lepo pisalo u sveštenikovom dnevniku, ali ne i ime Živice Mitrovića. Tek sam docnije, posle još dosta muka, utvrdio da je svešteniku pogrešno dao ime poginulog pilota neki major, koji je takođe prisustvovao sahrani.

Sve je razrešeno tek kad je najzad utvrđeno da je na grobu ispisano ime živog čoveka. Pošto se tek tada uverio da je u Krčedinu ipak sahranjen kapetan Živica Mitrović, njegov drug Mile Ćurgus je stigao i u to sremsko selo u proleće 1953. godine. Seljani su mu ispričali mnoge detalje o pilotu koga nisu zaboravili, koji je štaviše njihov ponos, i kome su tada nameravali da podignu spomenik. Posle svega komanda Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva odredila je maja meseca te godine jednu komisiju i stavila joj u zadatak da obavi ekshumaciju i prenos posmrtnih ostataka pilota Mitrovića u njegovo rodno selo Kaluđerovo. To je i izvršeno 16. i 17. maja 1953. godine. Sahrana je obavljena uz učešće delegata Komande JRV, vojne muzike, počasnog voda i naroda iz sela Kaluđerova i tadašnjeg sreskog mesta Bele Crkve.

– Najteže mi je bilo kad sam prisustvovao ekshumaciji – prisećao se s tugom svog najboljeg druga Mile Ćurgus. – Tek poneka kost, komad padobrana, nagoreli rukav i oznaka sa tri trake za čin kapetana, što se danas čuva u Vojnom muzeju u Beogradu. Uz Živicu smo našli i onaj njegov napola otopljeni sat sa natpisom “Prvaku Prve pilotske škole..”. koji je on onako s ponosom nosio. U Krčedinu sam čuo i jednu legendu, koja se i sama uklapala u odvažni i nepokorni lik Živice Mitrovića. Samo, reč je o istinitoj legendi.

Kad su Nemci ušli u Krčedin odmah su zahtevali od meštana da im pokažu gde se nalaze ostaci aviona onog suludog pilota koji se drznuo da obori dva aparata “luftvafe” moćnog Rajha. Seljani nisu imali kud. Iz njive kod Miletinog Salaša doneli su na taljigama olupinu Živičinog aviona. Uz motor, začudo, ostao je gotovo neoštećen avionski mitraljez. Švabe folksdojčeri pomno su razgledali aparat. Odjednom skoči jedan “hitlerjugendovac”, opsova racku (srpsku) majku tom bezumnom pilotu i, dohvativši cev mitraljeza na avionu, potegnu je ne bi li je otrgao. Reski plotun napola mu je prekinuo psovku. Poslednji metak iz mitraljeza Živice Mitrovića usmrtio je toga nemačkog mladića, koji je po svaku cijenu htio da bude neprijatelj.

Desetak dana poslije junačke pogibije bila je to poslednja osveta mrtvog kapetana…


Meseršmit protiv Meseršmita aprilskog jutra 1941 nad Srbijom


12.11.2007.

Major Branko Vukosavljević – srpski Crveni baron

02.10.2007.

Major Branko Vukosavljević – srpski Crveni baron


Ono što je za Njemce Manfrd fon Rihtofen (Crveni baron), za Francuze proslavljeni as Žorž Gijnemer čije se ime nalazi uklesano u zid Panteona, za Srbe je major Branko Vukosavljević ,komandant prve srpske lovačke eskadrile i komandant srpskog vazduhoplovstva pri proboju Solunskog fronta.

Rođen je u Negotinu 23.marta 1887.Po završetku niže Vojne akademije , kao prvi u rangu postavljen je na dužnost u Dunavski artiljerijski puk gdje je bio tri godine.


Branko je bio čovjek vanrednih sposobnosti , prirodno nadaren da bude vođa, vojnik , pilot…sjajna i brilijantna ličnost u teškim danima srpske golgote balkanskih i prvog svjetskog rata.


Svoj ratni put odpočeo je u balkanskim ratovima kao komandir Druge konjičke baterije.U ratu se istakao hrabrošću i izrazitim požrtvovanjem, pa je odlikovan srebrnom medaljom za hrabrost i zlatnom za revnosnu službu.

Prvi svjetski rat ga zatiče kao komandira baterije na sandžadžkom frontu.Od 1915 god. pa do izvalčenja srpske vojske preko Albanije, bio je pomoćnik načelnika artiljerije sandžadžko-crnogorke vojske, komandant Javorskog odreda , a jedno vrijeme i komandant srpsko- crnogorske artiljerije na tome sektoru.

Avionom je prvi put letio kao putnik 1916 god. sa aerodroma Barbaluši u blizini Skadar do Lješa i Drača.To je isti onaj aerodrom sa kojeg je dejstvovao Primorski aeroplanski odred srpske vojske u balkanskom ratu, i na kojem je poginuo narednik – pilot Mihailo Petrović.

U Francusku na školovanje za pilota odlazi 2 maja 1916 god. Završava niz specijalističkih kurseva za pilota- lovca sa odličnim uspjehom. Početkom septembra se vraća na Solunski front.



Nalazi se na dužnosi komandira prvog srpskog odjeljenja u satavu Druge armije.Jedinica je bila naoružana odličnim francuskim lovcima tipa Njepor, pa i njegova eskadrila dobija naziv Njeporsko odeljenje koje bazira na aerodrom u ” Vertekopu”.

Počinju dani velikih naprezanja i odgovornih zadataka pred malim odjeljenjm “krhkih” aviona.

U jednoj od niza borbi koje vodi njegovo odjeljenje, prilikom obaranja jednog njemačkog aparata biva teže ranjen i odlazi na liječenje u Francusku.

Poslije samo mjesec dana u bolnici , iako mu rane nijesu posve zarasle vrši preobuku na čevenom francuskom lovcu Spad 7, na njegovu izričitu želju stupa u francusku lovačku eskadrilu i vodi ogorčene borbe na Zapadnom frontu.Kod Verdena obara neprijateljski avion.




Po povratku na Solunski front, sada kako komandant srpskog ratnog vazduhoplovstva ili Srpske aeroplanske eskadre, aktivno učestvuje u proboju fronta i u konačnim opercijama za oslobođenje porobljene Otadžbine.

Poslije rata u činu majora i formiranja kraljevine SHS , postaje prvi komandant ratnog vazduhoplovstva.

Svoje ogromno letačko i ratno iskustvo, ugrađuje u oragnizacionu i nastavnu šemu novonastalog vazduhoplovstva.Pitomci i polaznici akademije ga obožavaju jer u kontaktu sa podređenima ima neposredan i ljudski topao stav.

Na jednom od pokaznih letova pred pitomcima 19 juna 1919 god. major Branko Vukosavljević zbog kvara na avionu gine…a tuga obzima srca onih koji su poznavali tog čeovjeka koji je toliko uradio za Otadžbinu.

Nakon toliko vremena postavlja se logično pitanje , da li je država Srbija i srpski narod uradila bar djelić onoga što je Branko uradio za nju…nesebično žrtvujući svoju mladost.

Manfred fon Rihtofen as nad asovima je pao za Njemačku carevinu, ali Njemači narod i danas sa ponosom pominje tog slavnog pilota. Elitni lovački puk u modernom Luftvafe nosi njegovo ime.

Poslanik Francuskog parlamenta Lazje pred čitavom nacijom traži da :

” …Panteon čuva uspomenu Gijnemerovih moćnih krila .Jedino će kupola Panteona biti dovoljno prostrana da čuva uspomenu na najslavnijeg nosioca francuske trobojke na nebeskim visinama…”.

Parlament je jednodušno prihvatio predlog poslanika Lajzea i to je ostvareno.

Sva trojica borila su se istovremeno, na tri različita kraja Evrope, istim oružjem za svoju Otdžbinu.U toj borbi bez poštede sva trojica su pali u godinama 1917, 1918 i 1919.

Kakvu je utjehu imala majka Branka Vukosavljvića,starica Frusina čije se srce zaledilo od bola kada je Branko otišao…kada je Srbija zaboravila čovjeka koji je tako mnogo dao ne štedeći sebe.

U srcima srpskih letača ime majora Branka Vukosavljevića zauzima počasno mjesto,a da su i drugi znali za njega i cijenili njegovo djelo govori, pored mnogih srpskih odlikovanja i najveće francusko…”Legija Časti” kojom je Branko odlikovan ukazom prdsednika Republike Francuske 6.novembra 1918. godine.


Njepor u letu


Prvi ruski as V.M. Tkačov

10.06.2006.

Prvi ruski as V.M. Tkačov

V.M. Tkačov se rodio 24. septembra (6. oktobra) 1885. godine u Kubanu, u stanici (kozačkom selu) Kelermeskoj. Školovao se u Njižegorodskom arakčejevskom korpusu (vojnoj srednjoj školi), zatim u Konstantinovskom artiljerijskom učilištu (školi), a po završetku 1906. godine služi u 2. Kubanskoj bateriji (potom je, po nekim podacima, bio oficir-vaspitač u Odeskom kadetskom korpusu). Videvši na nebu iznad Odese letove aeroplana zainteresovao se za avijaciju te 1911. godine završava odesku privatnu vazduhoplovnu školu. Na preporuku velikog kneza Aleksandra Mihajloviča, stotinara (kozački čin koji odgovara poručniku) Tkačova 1912. godine šalju u oficirsku sevastopoljsku školu vazduhoplovnog odeljenja vazdušne flote. Stotinar Tkačov je tokom školovanja najbolji učenik, ima najviše sati naleta, i školu završava s odličnim uspehom (za izvanredno zalaganje nagrađen je ordenom Svete Ane III stepena). Tkačova po završetku sevastopoljske škole šalju u Kijev. Druži se sa Petrom Nesterovom i Igorom Sikorskim. Tkačov na «Njeporu» 1913. godine izvodi rekordan let Kijev-Odesa-Kerč-Tamanj-Jekaterinodar. List «Kubanska pokrajina» 12. oktobra 1913. godine piše:

«U Jekaterinodar je doleteo vojni pilot kijevske vazduhoplovne čete V.M. Tkačov, kozački podesaul (kozački čin koji odgovara kapetanu 2. klase) 5. Kubanske kozačke baterije. On je izveo let na veliku daljinu – iz Kijeva u Odesu, preko Kerčenskog moreuza na Tamanj i u Jekaterinodar. Kijevsko vazduhoplovno društvo je V.M. Tkačova za taj let nagradilo zlatnim medaljonom s natpisom: «Za izvanredan let 1913. g.». On je nekoliko dana u gradu prikazivao vazdušne letove na aeroplanu «Njepor».


Junaka je primao imenovani ataman (kozački vojni starešina imenovan od strane carske vlasti) Babič. Priređen je svečani ručak. Sve u svemu, uživao je slavu i počast u zavičaju. Tkačov je tri dana prikazivao letačku veštinu na nebu iznad Jekaterinodara. Građani su zatvarali svoje dućane, službenici tražili da ih puste s posla. Kad ćeš opet videti nešto slično! «A ditjam jaka radost!» (A deca što se raduju!)


Tokom službovanja u Kijevu Tkačov učestvuje u stvaranju i pripremi prve veće vazduhoplovne jedinice ruske armije – 3. aviočete u Kijevu, gde služi u avioodredu 11. korpusa zajedno sa P.N. Nesterovom. Pred početak rata dobija premeštaj – od 1. avgusta 1914. godine je komandir vazduhoplovnog odreda 20. korpusa u sastavu vazduhoplovne čete smeštene u Lidi.


Kozački podesaul Tkačov u prvoj polovini avgusta poleće u izviđanje u austrijsku pozadinu. Kada je prikupio potrebne obaveštajne podatke i krenuo natrag, pokazalo se da se linija fronta promenila (Austrijanci su krenuli u napad), podesaul je počeo da povećava visinu leta i u tom trenutku je zasut vatrom, a jedan metak mu probija rezervoar s ricinusovim uljem. Shvatajući da ne može doleteti do svojih (ulje će iscureti i motor zaribati), Tkačov je uspeo da spuže na pod, nogom začepi rupu i u tom položaju doleti do ruskih položaja. Tu je, uzevši konja, odjurio u najbliže naselje sa telefonom i saopštio obaveštajne podatke.

Ali, njegove pustolovine se nisu na tome završile. Kada se vratio do svog aeroplana, video je da Austrijanci nastavljaju napad, i samo što nisu zaplenili aeroplan. Tkačov brzo pronalazi taljige, utovaruje na njih aeroplan i odvozi ga pred nosom nadirućih Austrijanaca. Tkačov je za to izviđanje nagrađen krstom sv. Đorđa IV stepena i postaje prvi pilot Rusije – nosilac tog ordena.


Kozački podesaul V.M. Tkačov u decembru 1914. godine postaje prvi pilot Rusije koji je u vazdušnoj borbi oborio neprijateljski avion; pošto aeroplani u to vreme nisu imali naoružanje, Tkačov je iz ličnog pištolja pucao na nemački «Albatros». Njegov primer slede i drugi piloti – počinju da na svoje aeroplane postavljaju mitraljeze i da obaraju protivnike. Tkačov je postao ne samo prvi pilot Rusije koji je oborio neprijatelja, već i prvi as Rusije (u to vreme tako su nazivali pilota koji obori najmanje pet neprijateljskih aviona).


Tkačov avgusta 1916. godine dolazi na čelo 1. lovačke aviogrupe u koju ulaze 2, 4 i 19. vazduhoplovni odred. Piloti aviogrupe prvo borbeno krštenje doživljavaju tokom proboja vazdušne blokade nemačke avijacije u septembru 1916. godine kod Lucka. Tada odvažnim ruskim pilotima uspeva da postignu znatan preokret u borbi za prevlast u vazduhu.


Pukovnik Tkačov je početkom 1917. godine imenovan za komandanta aviodiviziona, potom za inspektora avijacije Jugozapadnog fronta, a od 6. juna 1917. godine postaje načelnik Uprave avijacije i vazduhoplovstva pri Štabu Vrhovnog Komandanta oružanih snaga, u suštini – staje na čelo avijacije Rusije.
Tkačov 1917. godine završava rad na prvom priručniku iz te oblasti u istoriji razvoja ruske avijacije – «Materijali o taktici vazdušne borbe», sačinjenom na osnovu prakse borbi oko Lucka u jesen 1916. godine. Tim dokumentom je, kako dalji tok događaja pokazuje, udario temelj razvoju taktike lovačke avijacije u Rusiji.


U doba građanskog rata Tkačov je na strani «belih». Stvara vazduhoplovni odred, bori se sa Crvenom armijom, biva ranjen u bojevima kod Caricina, oporavlja se i vraća u stroj, biva nagrađen za vojničku odvažnost engleskim vojnim ordenom D.S.O. i 1920. godine komanduje avijacijom armije barona Vrangelja. Potom slede godine emigracije u Jugoslaviji, demonstrativno odbijanje da sarađuje sa fašistima, ali, bez obzira na to, po povratku u Otadžbinu Tkačov je osuđen na kaznu od deset godina u logoru.


Odležavši čitavu kaznu Tkačov se vraća u Kuban… Nema penziju, na posao su ga primili samo kao knjigovesca s platom 27 rubalja i 60 kopejaka. Dodatnu zaradu stiče pišući novinske beleške, knjigu «Ruski soko» o svom drugu Nesterovu. Pomaže mu žena koja živi u Parizu. Legenda ruske avijacije, prvi pilot-lovac Rusije, prvi as Rusije, organizator prve lovačke aviogrupe u Rusiji, prvi general avijacije Rusije kubanski kozak V.M. Tkačov 25. marta 1965. godine umire u bedi.


Knjiga “Nato Agresija” general pukovnika Spasoja Smiljanića komandanta RV i PVO 1999.

General pukovnik Spasoje Smiljanić, komandant ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane za vreme NATO agresije. U okviru predstavljanja njegove knjige “Nato Agresija” gost je govorio o nekim zanimljivim temama koje su relativno slabo obrađivane u našim medijima: obstrukciji mobilizacije u Crnoj Gori od strane Mila Đukanovića i uspešnosti mobilizacije jedinica PVO u Crnoj Gori i Srbiji, da li bi posedovanje modernog sistema kao što je S300 stvarno moglo da promeni ishod ili da spreči agresiju, da li se zaista morao potpisati Kumanovski sporazum, kakav je bio efekat aktivnosti stranih obaveštajnih službi i posmatrača na VJ…kako su nas Rusi odbili za vojnu pomoć.