Archive for » October, 2010 «

Dao život spašavajući druge

07.08.2006.

Dao život spašavajući druge

Major avijacije Vojske Srbije Goran Ljuboja, koji je u petak izgubio život u nepogodi na ulcinjskoj Velikoj plaži, utopio se pošto je prvo spasao iz talasa jednu ženu i pokušao da spase još jednu osobu.

Hrabrom majoru ovo nije prvi put da svoj život izlaže opasnostima kako bi spasao druge ljude. Ljuboja je 1996. godine sprečio pad svog aviona nad Prnjavorom i za taj podvig bio je proglašen počasnim građaninom ovog grada, rekao je njegov prijatelj, kapetan avijacije Vojske Srbije Aleksandar Andrić iz Kraljeva. Ljuboja se zbog kvara vojnog aviona nad Prnjavorom katapultirao u poslednjem momentu kako avion ne bi pao na naseljeno područje grada.

Goran Ljuboja je nedavno bio unapređen u čin majora i prekomandovan sa aerodroma Lađevci u Beograd. Rođen je 1970. godine u Livnu. Vazduhoplovnu akademiju završio je u Zadru, a pre Kraljeva radio je u Banjaluci. Ljuboja je sa porodicom letovao u Ulcinju. (RTS)

Neka je vječna slava heroju!

Category: SPOMEN  26 Comments

Zoltan Dani, čovjek koji je srušio F-117

12.07.2006.

Zoltan Dani, čovjek koji je srušio F-117

Drugi pišu: Politika, 9. jul 2006. godine

Razgovor nedelje: Pukovnik Zoltan Dani

Čekam poziv Amerikanaca

Penzionisani oficir prvi put otkriva: zašto ga se naša Vojska odrekla i koje sile traže da obučava njihove vazdušne snage


Ambasador Belorusije nedavno je uspeo da uspostavi kontakt s njim i uruči mu specijalnu pozivnicu za proslavu dana državnosti zemlje koju predvodi Aleksandar Lukašenko.

Vlada jedne od velikih sila, stalne članice Saveta bezbednosti, ponudila mu je nedavno mesečnu platu od 40.000 dolara i ekskluzivni smeštaj za njegovu porodicu, ukoliko pristane da bude instruktor snagama njihove protivvazdušne odbrane.

Zimus mu je predstavnik vlade jedne od regionalnih sila iz arapskog sveta, koja oštri zube na Sjedinjene Države, predložio da rukovodi protivvazdušnom odbranom u pustinji, u eventualnom ratu protiv SAD.

Ali, harizmatični pukovnik, koga se naša vojska jednostavno odrekla, zauzet je važnijim poslovima. U taštinoj kući u selu Skorenovac, blizu Kovina, odlučio je da se povuče u ilegalu. U tišini mirnog vojvođanskog sela pedesetogodišnji zaboravljeni heroj protivvazdušne odbrane u ratu protiv NATO mesi kolače i razvlači kore.


Zoltan Dani, čovek koji je srušio mit o „nevidljivom” i oborio lovca bombardera F-117A, zvanog „noćni soko”, perjanicu američke „stelt” tehnologije, kaže da bi se na jedan poziv ipak odazvao ako on dođe iz američke ambasade u Beogradu. Sletanje dva lovca F-16 na aerodrom u Batajnici bio je dobra prilika za to ali Dani nije dobio pozivnicu.

– Uspostavljanjem bliske saradnje vojski Srbije i SAD, mislim da je došao trenutak da Amerikanci konačno uspostave saradnju i sa mnom. Mada, nešto se ne javljaju – kaže bivši komandant 3. diviziona 250. raketne brigade PVO bivše Vojske Jugoslavije, čija je vojnička karijera počela da se ruši gotovo istog časa kada je 27. marta, u smiraj dana, u 20 časova i 42 minuta, izdao naređenje da se ispale dve rakete „neva” ka nebu. Vatrene strele pretvorile su F-117A u užarenu loptu, koja se stropoštala u blatnjavu sremsku oranicu, u rejonu sela Buđanovci.

U nekoj drugoj zemlji, okićen ordenjima i ovenčan slavom, Dani bi u najgorem slučaju pisao memoare o 78 dana rata, kada su njegovi raketaši, prema zvaničnoj verziji, oborili, pored „stelta”, i lovac F-16 iznad Šapca. Dva oborena američka aviona u vazdušnim udarima 1999. godine na SRJ, rezultat su dejstava Danijevih momaka. Ali, u Srbiji, u vrelo leto 2006. godine, sedam godina posle tih paklenih noći i sumornih dana, pukovnik ledenoplavih očiju u najboljim godinama, izopšten od svoje vojske, države i političara, vozi prastari „reno 19” polupanih prednjih farova, broji narudžbine za pite od višanja, prodaje kompjutere i hemijske preparate po Vojvodini, izrađuje biznis planove za poljoprivrednike – iščekujući ipak poziv koji bi ga možda vratio tamo gde pripada.

Ali, srpskom pukovniku nema ko da piše.

– Drugari su mi u šali govorili: „Gde, Dani, da tebe pozovu u Batajnicu na doček. Da ih opet oboriš?”… O njihovoj poseti, inače, ne mislim ni dobro – ni loše. Ti momci su radili svoj posao. Kao i ja. Odluke o ratu i miru donose politička vođstva. Vojnici izvršavaju naređenja.

Prvi put, Dani otkriva zašto je bio prinuđen da napusti vojsku. Iako je tri dana posle obaranja „nevidljivog”, što je bila prvorazredna svetska senzacija i rušenje jednog od najvećih mitova o superiornosti američke vojne industrije, unapređen vanredno u pukovnika, posle bombardovanja Jugoslavije, njegova karijera počela je da se urušava. Ukratko, Dani je počeo da gubi visinu.

Tajanstveni komandant
Smenili su ga odmah po okončanju vazdušnih udara sa mesta dužnosti komandanta jedinice i prebacili na dužnost – referenta u pozadini!

– Bunio sam se, pa su me prebacili u vojno školstvo, da predajem nekakvu teoriju. Tražio sam da predajem taktiku, ali ni to mi nisu dozvolili. Da se ne lažemo, bilo mi je jasno da postajem nepoželjan. Posle 5. oktobra, pojavilo se inspirativno mesto u odeljenju za odnose sa javnošću. Ni to mi nisu dozvolili. U redu – onda sam zatražio da budem načelnik odeljenja za odnose za inostranstvom! Mislio sam naivno, imam odlične ocene, znam pet stranih jezika, završio sam Generalštabnu školu. Ali, čim je nadređeni čuo da čovek koji je srušio dva američka aviona želi da bude načelnik odeljenja za odnose sa inostranstvom, rekao je: „Zapad će misliti da smo vas namerno postavili, kako bismo ih provocirali”. Vojno rukovodstvo nije znalo šta će sa mnom. Postao sam otežavajući balast, vruć krompir za svoju vojsku.

Čovek koga su tokom rata proglasili gospodarom neba, surovim oficirom koji je po selima u koje je ulazio s jedinicom uvodio policijski čas, hapsio neposlušne i uvodio prohibiciju, zabranjujući svaku kap alkohola, vojnik koji je marširao ispeglan i obrijan u paradnoj uniformi, usred vazdušnih udara, tražeći od podređenih čeličnu disciplinu, zbog čega su ga opet nazivali bezdušnim, proglašavan je i za ludaka i za genija, kako su ga takođe nazivali, pripisujući mu da je julovac ili opozicija vrhovnom komandantu… Shvatio je konačno kako je za vojsku postao persona non grata. Iako su tokom bombardovanja njegova vozila prešla 100.000 kilometara bez saobraćajnog udesa, premeštajući se s položaja na položaj uglavnom po mrklom mraku… Iako nijedan njegov čovek nije ni ogreben – i pored 23 direktna vazdušna napada.

U domen legendi koje u njegovom slučaju već izmiču kontroli, spada i ova: da je tokom tih nedelja proglašen za američkog državnog neprijatelja broj jedan, pa je njegova jedinica postala meta specijalne NATO lovačke eksadrile „Divlja lisica”, zadužene za uništenje radarskih i raketnih sistema na zemlji. Dobio je i konspirativno ime – Gvozden Đukić, a kako bi se zavarao trag o njegovom identitetu, u listu „Vojska” je napravljena namenska reportaža o njegovoj jedinici i ispovest tajanstvenog komandanta Đukića. Gvozdena Đukića.

Zoltan Dani i Vojska razveli su se prvog septembra 2004. godine. Penzionisan je na njegov zahtev. Zaboravlja da kaže da nije čak ni odlikovan. Njegova jedinica je dobila Orden narodnog heroja, kao i potčinjeni oficiri. Ali, on ne.

– Odgovor je jednostavan. Ja sam predlagao svoje saborce kao nadređeni. Mene nije imao ko da predloži. Za obaranje neprijateljskog aviona potrebna je stručna i savršeno uigrana ekipa. „Noćnog sokola” je oborio savršeno uigrani tim.

Ipak, Dani je dobro prošao. Umesto ordena, mogao je da zaglavi robiju. Na svoju ruku, bez odobrenja pretpostavljene komande, menjao je postojeće šeme elektronskih kola i sistemu raketne tehnike. Tako je „stelt” postao „vidljiv” na zastarelim sistemima PVO.

– Kompletan izveštaj o obaranju „nevidljivog” predao sam vojnom rukovodstvu. Ja sam suviše sitan igrač da bih znao gde je završio taj izveštaj – kaže Dani, komentarišući spekulacije o tome da je njegov „recept” kasnije ustupan mnogim zainteresovanim stranama.

– Naziv „stelt” znači da se radi o avionu manje radarske uočljivosti, a ne da je nevidljiv. Saznali smo kako može lako da se uoči i to primenili u praksi. Reč je o specifičnoj inovaciji, jedinstvenoj do sada, što, nažalost, ne možemo da patentiramo. Tu inovaciju sam izučavao još 1996. godine. Rešenje za rušenje „stelta” postoji. Razume se, samo je parlament Srbije nadležan da ovlasti bilo koga, podrazumeva se – i mene, da progovori i reč o tome. Možda sam van vojske, ali ja ostajem zauvek veran Srbiji i svojoj vojsci – kaže pukovnik koji je prvi put, tokom četvoročasovnog razgovora, prestao da se osmehuje. Sin Rumunke i Mađara, međutim, ne isključuje mogućnost da opet obuče uniformu. Ali, šta ponuditi Zoltanu Daniju da opet navuče oficirski mundir?

Džentelmenska pobeda

Da li je ovaj čovek, onog trenutka kada je F-117A tresnuo u blato, završio zajedno sa njim? Stranke na lokalu ne misle tako. Nekoliko partija koje sebe smatraju delom demokratskog bloka predložile su mu da bude njihov kandidat za predsednika Opštine. Odbio ih je. Za sada. U fusnotama njegovog životnog plana podvučeno je: „Neću se baviti politikom. Bar još nekoliko godina”.

Iako kaže da je srećan u porodičnom pekarskom biznisu i menadžmentu u malim i srednjim preduzećima, kao i u seoskom turizmu, nesvestan da je i sam postao turistička atrakcija, pukovnikov raketaški nou-hau i dalje izaziva brojne kotroverze.

On se ne plaši za svoju bezbednost, iako je ekipu „Politike” najpre legitimisao, kao u doba svoje najveće moći na terenu, a zatim nam pribeležio i isproveravao brojeve telefona.

– Drugovi se često šale: „Dani, ići ćeš nam ti u Hag”. Odgovaram – što da ne, tamo su hrana i stan besplatni. Mislim da je obaranje NATO lovaca bila velika, džentlmenska vojnička pobeda u skladu sa svim pravilima međunarodnog ratnog prava.

Dok u svojoj porodičnoj nezavršenoj kući u Kovinu pokazuje kao relikvije delove „nevidljivog” – poveći deo stajnog trapa od titanijuma, laganog kao parče mobilnog telefona i odlomljeni deo krila F-117A u obliku saća, koje apsorbuje elektromagnetnu energiju, seća se kako mu je reporter lista „Asahi šinbun” predložio da podele 100.000 dolara, koliko je verovao da će zaraditi preko aukcijske prodaje „parčića” na Internetu.

Svakog 27. marta u hotelu „Bristol”, okupljaju se njegovi raketaši, kako bi proslavili obaranje „nevidljivog”. Tu je i nerazdvojni prijatelj koji je još u aktivnoj službi, oficir Srpske vojske, ili Vojske Srbije, kako vam drago, Senad Muminović. Senad je taj koji je pritisnuo dugme i aktivirao rakete.

– Ove godine Vojska nam je predložila da ne pozivamo novinare na to slavlje, da bi se izbegao publicitet – kaže čovek koji zna recept za rušenje „stelta”, a pri tom mesi kolače.

Aleksandar Apostolovski
(Foto: Luka Vuletić)


F-117 u blatu Buđanovaca 28.3.1999

Tajna akcija srpskih aviona G-4 u ratu protiv NATO

25.03.2007.

Tajna akcija srpskih aviona G-4 u ratu protiv NATO

U fokusu

„ZVEZDE” SU ODLETELE U LEGENDU

Hag i sudbine generala iz Srbije razlog su ćutanja o akcijama na koje je Beograd imao međunarodno pravo, a naši piloti pravo na ponos.

Tačno mesec dana posle početka agresije i bombardovanja Jugoslavije 1999. NATO se nalazio pred velikom proslavom 50 godina postojanja i još većim izazovom šta uraditi u ratu protiv Jugoslavije. Da li pojačati bombardovanje i po cenu novih civilnih žrtava i štete, što se sve medijski vraćalo kao bumerang, ili povesti kopnenu ofanzivu pre svega koristeći OVK kao pešadiju?

U Vašingtonu su zvonili bubnjevi i tumačenja da je sve osim totalne pobede zapravo totalan poraz za Zapad. Jer, vazdušni udari nisu slomili kičmu jugoslovenske vojske, moral vojske i naroda bio je visok i svi su bili ujedinjeni u želji za otporom.

Mišljenja zapadnih analitičara da će biti potrebno samo nekoliko dana bombardovanja da Beograd poklekne, nisu se pokazala kao tačna. Jugoslavije nije odigrala onako kako je to NATO očekivao, nije se predala posle nekoliko dana. Na brzinu inscenirani scenario realizovao se sa neverovatnim kontraefektima. NATO je intervenisao da bi, navodno, sprečio humanitarnu tragediju, ali ju je proširio i ubrzao. Intervenisao je da bi sprečio da kriza destabilizuje druge zemlje, a ona se u međuvremenu proširila i na Makedoniju sa neizvesnim posledicama po pitanju statusa Kosmeta. U prvom postmodernom ratu konfuzija bi bila zabavna da nije bila i krvava.

Viktor Černomirdin stigao je 22. aprila 1999. u Beograd u pokušaju pronalaženja rešenja i nekakvog kompromisa da se rat zaustavi. Tog dana jugoslovenska PVO dobila je striktno naređenje da ne dejstvuje upravo zbog avionskog leta ruskog pregovarača i moguće greške. Tu činjenicu NATO je iskoristio i jedan američki lovac-bombarder F-16 leteo je od mađarske granice do Beograda u radarskoj senci civilnog aviona Viktora Černomirdina da bi zatim bacio bombu od skoro tri tone na podzemni objekat Straževicu. Ratno lukavstvo, ili kršenje međunarodnog ratnog prava? Saznavši da ih je američki F-16 iskoristio kao štit u prilazu Beogradu, ruski piloti su u odlasku Černomirdinov avion okrenuli potpuno drugim koridorom, tamo gde nije ni bilo predviđeno, pa se avion odjednom našao iznad položaja jedne pešadijsko-artiljerijske jedinice u Sremu. Sa zemlje je na nepoznati i nenajavljeni avion otvorena urnebesna vatra čak i iz pištolja i pušaka. Srećom nisu ga pogodili, jer je odmah uzeo veliku visinu.

Samo tri dana kasnije piloti na aerodromu Golubovci kod Podgorice izvlačili su karte za supertajnu misiju, bez znanja i odobrenja komande u Beogradu: napad na aerodrom Rinas kraj Tirane. Na tom aerodromu bila je smeštena američka borbena grupa „Soko” sa 24 helikoptera tipa „apač”, kao i delovi 82. padobranske divizije iz Fort Brega, Severna Karolina. U ranu zoru 26. aprila u akciju je krenulo šest aviona G-4 „super-galeb” jugoslovenskog RV, inače iz sastava akro-grupe „Leteće zvezde”. Nisko leteći na samo tri metra iznad morskih talasa, da bi izbegli radarsku kontrolu, jugoslovenskim avionima trebalo je manje od 20 minuta da stignu do ciljeva u rejonu aerodroma Rinas. Stigli su iz pravca izlazećeg sunca i vizuelno bili teški za otkrivanje. Prvo je raketama i bombama napadnut logor za obuku terorista OVK kraj aerodroma Rinas, da bi zatim avioni G-4 gađali američke helikoptere na zemlji. Uništeno je devet „apača” dok su još tri bila ozbiljno oštećena.

Olupina AH-64 u albanskim planinama.


Italijanska državna televizija javila je istog dana vest o napadu na aerodrom Rinas samo jednom i onda je ta vest skinuta. Ruska agencija Itar-Tas javila je da je aerodrom Rinas kraj Tirane bio zatvoren za saobraćaj 26. aprila i nekoliko dana kasnije, da italijanski ministar unutrašnjih poslova nije odleteo sa tog aerodroma posle završetka posete Tirani i da se prva vest o gubitku jednog američkog „apača na rutinskom letu” poklapa upravo sa 26. aprilom. Albanska delegacija, koja se tog dana vraćala sa sastanka Saveta Evrope u Strazburu nije sletela na aerodrom Rinas već u Valonu.

Na brifingu za novinare u Briselu, jedan od portparola NATO-a, italijanski brigadni vazduhoplovni general Đuzepe Marani tih je dana vrlo pohvalno govorio o jugoslovenskim pilotima na avionima G-4.

Dan posle akcije na Rinas aerodromu, NATO je 27. aprila 1999. u tri navrata žestoko bombardovao aerodrom Golubovci kraj Podgorice posebno gađajući podzemni objekat tog aerodroma Tuzi, gde su se i nalazili avioni G-4 iz akro-grupe „Leteće zvezde”. Objekat je srušen i svi avioni u njemu su uništeni. Jedan od jugoslovenskih pilota tih je dana dobijajući vojno odlikovanje rekao da ga prima za uspeh u tajnoj misiji.
Prošlo je od tada dosta godina, po međunarodnom pravu Jugoslavija je imala puno pravo na odmazdu po onim državama koje su svoju teritoriju, ili vazdušni prostor „iznajmile” za izvršenje agresije na našu zemlju. Ipak, piloti o akciji na aerodrom Rinas ne žele uopšte da pričaju. Hag i sve ono što se dogodilo sa generalima iz Srbije određuju i sva kasnija ponašanja. Dakle, što se tiče pilota i njihovog ponosa, ta se priča nikada nije dogodila. Službeno, ne. Neslužbeno, „Leteće zvezde” odletele su u legendu…

Miroslav Lazanski
[objavljeno: 24.03.2007.]


G-4 SUPER GALEB

DRŽAVNA SRAMOTA

DRŽAVINA SRAMOTA

Nebojša JEVRIĆ

Aerodrom Udbina u planinama Like. Soba u kojoj spavaju piloti. Na vratima sobe neko je oštrim, muškim rukopisom napisao: “PILOTI NE UMIRU, ONI SAMO ODLAZE I NE VRAĆAJU SE.”

Nešto posle podneva 4. maja 1999. godine oglašena je uzbuna u 204. lovačkom avijatičarskom puku na aerodromu u Batajnici.


Komandant puka, pukovnik Milenko Pavlović zamenio je na zadatku dežurnog pilota i uzleteo na “migu 29”, da brani nebo iznad Valjeva, ali su ga NATO avioni pogodili iznad njegovog rodnog kraja. Valjevci su prvo mislili da je pao NATO avion, da bi kasnije saznali da je stradao Milenko Pavlović.

Prema svedočenju Živana Grujičića, pogibija je izgledala ovako: “Najednom je nastao neviđen kovitlac NATO agresorske eskadrile. Svih šesnaest aviona se dalo u odstupnicu. Šesnaest super letilica ustuknulo je pred jednom našom letilicom, u uzlaznoj vertikali bežalo u visinu pred vitezom na migu 29.

Takvo herojstvo, jedan protiv šesnaest, retko beleže stranice istorije sveta, a Valjevci su toga dana gledali tu nesvakidašnju istoriju, koju će zapisati i vreme i večnost za nezaborav.

“Našao se usamljen tamo gde nije smeo biti sam. Moralo je biti onako kako smo planirali. Onako kako smo godinama vežbali. Prekasno sam shvatio njegove reči. Da bar pokušam da ga sprečim da ne pohrli u susret svojoj sudbini. Izbor je bio njegov. Hrabar, odvažan onako kako priliči na ponos potomcima. Dao je život braneći naše nebo, svoju Podgorinu”, priča pukovnik Mirčeta Jokanović Jokan u “Ludoj kući”, kafani na kraju grada, gde nije sramota zaplakati za prijateljem i otadžbinom.

A opraštajući se od prijatelja potpukovnik Dragan Nedeljković Šaki rekao je:

“Poslednji put sam ga video 30. aprila te nesretne godine. Besneo je rat. Na pitanje kako je, kratko je odgovorio: \\\\’Kao i svi ostali, samo mi se ovo čekanje odužilo.\\\\’ Četvrtog maja 1999. bio sam u dežurnom timu na operativnom centru. Grupa NATO aviona sejala je smrt po Valjevu i okolini. Sa aerodroma u Batajnici poleteo je “MIG 29”. Odmah sam mu prepoznao glas. Nije više bilo čekanja. Upustio se u neravnopravnu borbu, braneći rodnu Osečinu i Valjevo. Pratio sam bez daha putanju našeg lovca na radaru. U jednom trenutku, nisam mogao da poverujem, elektronski odraz “MIG 29” nestao je sa ekrana.”

Veliki je pilot Milorad Pavlović bio. Na takmičenju iz GRBZC (gađanje, raketiranje i bombardovanje zemaljskih ciljeva) u okviru celog Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane, Milenko je osvojio prvo mesto. Tada je bio proglašen za najboljeg pilota Lovačke avijacije.

Penjem se putem od Osečine prema Gornjem Crniljevu.

Nisam znao ni gde su Osečina ni Gornje Crniljevo. Deset kilometara od Osečine. Tražim kuću časnoga starine Milorada Pavlovića, oca pilota Pavlovića. U centru sela izložen avion. Svi znaju priču o pilotu koji je na trenažnim letovima znao da se spusti iznad sela i podseti seljake dokle se može stići.

Deset kilometara je prelazio đak pešak do osnovne škole. Po snegu i kijametu. Slušao zavijanje vukova u prtini koju su pravili najjači dečaci.

Kad je postao pilot dolazio je u svoje selo. Uzimao je godišnji odmor da pomogne ocu u kosidbi. Bio je veliki lovac. Sećaju se kako je jednim metkom ubio srndaća u trku.

Sad lovačko društvo nosi njegovo ime.

Ovih dana svi su se setili pukovnika Pavlovića. Od porodice pilota zatražili su da vrati trista hiljada nematerijalne štete. Zatražili su kusur od smrti. Od krvarine. Vrhovni sud je procenio da je njegova smrt preplaćena.

Interesuje me samo koliko dobije porodica izraelskog vrhunskog pilota koji pogine braneći svoje nebo.

Kolika je krvarina američkom pilotu?

Ko je taj koji određuje kolika odšteta pripada za ljudsku glavu. Ko donosi takve odluke? I da li imaju stida.

Ili su prezauzeti privatizacijom vojne imovine, ta “stoka bezrepa”, kako ih je nazvao jedan kolega.

Svi ljudi sa kojima sam pričao bili su zgranuti, zgađeni.

Srbija nikad više neće ratovati.

“Radujte se ratu vojnici, o braćo moja, jer mir će biti gori.” glasi jedna stara nemačka vojnička pesma.

Ko to hoće da do kraja ponizi ovaj narod.

Zašto nam ne saopšte da smo okupirani. Da je vlast podeljena, ti feldmaršali i mali upišani Nedići. Sve ove godine sam očekivao da ćemo biti okupirani, ali nisam očekivao toliko malih Nedića, toliko kandidata za Nedića koji nisu zaslužili da Nediću kišobran nose.

Odlukom Vrhovnog suda Srbije, iznos od 500 000 dinara koji je pripao sinu Srđanu, umanjen je na 450 000 dinara. Wegov brat Nemanja, od 600 000 treba da vrati 150 000, a odšteta koja je pripala roditeljima Miloradu i Radmili, je umanjena na 350 000.

Deset godina sam se vukao po ratištima za našom vojskom. Tuge i jada se nagledao, ali ta besramna odluka dezerterskih mastiljara prema porodici junaka i ratnika me je pogodila lično. Osećao sam se poniženim i besnim dok sam se peo tražeći kuću.

Ispred kuće spomen-česma sa pilotovim likom. Da ga se sete kad se umivaju. Da ga se sete kad god popiju kap vode. Kad žuljevite, težačke, svete ruke peru. Dočekuje me časna starina Milorad. Ne može suzu da zaustavi.

“Kao da su ga ponovo ubili. Kome je bilo potrebno da nas ponizi. Ja imam pet unuka. Kako da se sada radujem, kako da ih u vojsku pratim. Branio sam mu da ide u avijatičare. Čovek je rođen da hoda po zemlji, ne da leti.”

Ovo je kuća tuge. U Milenkovoj sobi uniforme su poređane i ispeglane. Pegla ih majka. Slike i tuga. Diplome i priznanja.

Pokazuju mi osamljen jablan. Pilotov jablan. On mu je služio kao orijentir kad je nadletao iznad zavičaja.

U nedelju idem kod supruge i sinova pilota Pavlovića u novobeogradski dom. Otvara mi najmlađi, Nemanja. Nemanja je imao nepunih deset godina kad mu je otac poginuo. Petnaest dana po očevoj pogibiji od stresa mu je opala sva kosa i obrve.

Tu je i Srđan, momčina, student, čija je soba puna maketa aviona koje je on sklapao zajedno sa ocem.

“Nemam šta da vam kažem. Veliko poniženje. Bol i poniženje. Država ne želi da shvati ko je bio moj otac.”

Supruga Slavica priča: “Šest godina suđenja je trebalo da dobijemo presudu za nematerijalnu štetu. Ni tada nisu uplatili pare. Tek kad je četvrti sud blokirao račun Ministarstvu odbrane dobili smo novac. A onda, posle godinu dana, dosudio je Vrhovni sud da moramo da vratimo pare. Sedam dana nakon toga stigao je nalog za izvršenje. Samo što se nisam šlogirala kad sam dobila rešenje. Advokat je poslao dopis u kojem traži da se obustavi izvršenje dok ne dobijemo novac za materijalnu štetu. Sramno je to što traže da vratimo novac i cenjkaju se oko toga koliko vredi glava moga muža. Veća je odšteta koja je isplaćena onima koji su bili nepravedno pritvoreni u akciji Sablja, nego za život koji je moj muž dao braneći otaybinu. Sad nam traže da vratimo trista hiljada jer je Vrhovni sud procenio da je našoj deci, Srđanu i Nemanji, i roditeljima Miloradu i Radmili, koji su izgubili sina, mnogo isplaćeno na ime obeštećenja za nematerijalnu štetu.

A što se tiče suđenja za materijalnu štetu, ono traje već sedam godina. Sad se vojska ponovo žalila. Zbog toga što smo navodno kupili mnogo crnine.”

Poslednje vesti: “U slučaju porodice Pavlović, formalno podneti predlog za izvršenje će biti povučen” kaže Mile Romčević, načelnik Direkcije za imovinsko pravne poslove Ministarstva odbrane.

Član 216 Zakona o obligacionim odnosima: “Ne može se tražiti vraćanje neosnovano plaćenih iznosa na ime naknade štete zbog povreda tela, narušavanja zdravlja ili smrti, ukoliko je isplata izvršena savesnom pribaviocu.”

Izvor: NIN
__________________


Jugoslovenski MiG-29 nad Srbijom

Slomljena krila RV Srbije

27.06.2006.

Slomljena krila

Kada se u ratu sudare dvije vojske, jedna obično izađe kao pobjednik. U ratu sa najvećom vojnom alijansom na svijetu, Vojska Jugoslavije je izašla kao moralni pobjednik, hrabro se držeći i opasno uzvraćajući kad god joj se ukazala prilika tokom agresije 27 najmoćnijih ekonomskih zemalja svijeta.

Više od dvije hiljade njenih pripadnika je položilo život na oltaru Otadžbine, mnogo hiljada su ostali trajni invalidi.

Iako vojno superioran NATO nije uspio da ostvari postavljeni cilj tokom samog sukoba.

Morao je da se posluži drugim opasnim oružjem da bi konačno porobio SRJ i razbio je na sastavne djelove….koristio je političke instrumenete, laž i prevaru te se oglušio o rezoluciju savjeta bezbjednosti 1244 koju je sam potpisao.



Razarajući državu iznutra preko svojih ljudi uspio je da na vlast dovede svoje marionete i poslušnike koji slijepo izvršavaju naređenja. Od 5.10.2000 godine Srbija se više ne pita ništa to je više nego očigledno, ali je tužan i gorak ukus u ustima kada oni koji predstavljju vojsku ne vide da su konačnom slomu, onom moralnom i sami učestvovali (čast izuzecima). Poslednji udarac u ratu koji je počeo u martu 1999. je zadan na Batajnici od strane istih onih koji su bombama po istom tom aerodromu počeli svoj krvavi pir koji je trajao 78 dana.

Srpski gardista i američki marinac na Batajnici pored američke zastave.


Srpski oficir prima sliku američkog F-16 koji je sijao smrt po Srbiji iz ruku onoga koji je njime upravljao.

Dočekavši uz vojne počasti dva američka aviona F-16 iz 555. skvadrona sa pilotima koji su ubijali stanovnike Srbije, a sa drugim kolegama i njihovog komnadanta puka Milenka Pavlovića i mladog viteza Zorana Radosavljevića, država Srbija i njena vojska su bezmalo pljunuli na sopstvene žrtve.

Ministar odbrane Srbije, načelnik generalšataba sa pilotima 204. lovačkog puka poziraju sa američkim ubicama na aerodromu Batajnica.

Došli da potvrde pobjedu, i ponize VS do kraja.


Prijateljsko ćaskanje….

Nikada u istoriji nijedna vojska i država se nije tako nisko spustila kao Srbija tog junskog dana 2006 g. udvornički se osmjehijući onima koji su je ne tako davno palili.

Ja lično nijesam našao neki sličan primjer….


Nažalost na toj istoj Batajnici, dio projektla je usmrtio malu Milicu Rakić, možda baš nekog od pilota koji tako poziraju pobjednički pred svojim smrtonosnim mašinama glupavo se cerekajući u “ćaskanju” sa svojim srpskim kolegama.

Ako ništa, a ono zbog svojih kolega i prijatelja koji su stradali u agresiji američkih moćnika, na Batajnici nijesu smjeli da slete ta dva lovaca.


Milenko Pavlović – komandant batjničkog lovačkog puka, poginuo u vazdušnoj borbi nad rodnim Valjevom od strane američkih aviona.


Zoran Radosavljević- pilot lovac, poginuo u vazdušnoj borbi sa američkim F-15.


Ljubiša Veličković – poginuo od projektila NATO u radarskoj osmatračnici.

Da je agresija NATO bio viteški turnir, mogao bih shvatiti ovakvo ponašanje srpskih političara i oficira na batajničkom aerodromu, ali u agresiji u kojoj su nam dotični piloti ubijali građane, vojnike, uništavali državu te kidali djelove teritorije prijateljski se grliti i razmjenjivati slike više je nego ponižavajuće.


I tu se postavlja jednostavno pitanje, gdje je nestala oficirska čast ?!!!

NATO avioni na Batajnici

21.06.2006.

NATO avioni na Batajnici

Dva aviona f-16 iz sastava Vazduhoplovnih snaga SAD za Evropu posetiće krajem sedmice aerodrom Batajnicu.

Poseta se realizuje sa ciljem daljeg unapređenja vojne saradnje SAD i Srbije,na naš poziv upućen zameniku komandanta Evropske komande snaga SAD, generalu američkog ratnog vazduhoplovstva Čarlsu Voldu,tokom njegove poste našoj zemlji u martu ove godine.

Sletanje dva aviona f -16 iz sastava 555.skvadrona na aerodrom Batajnica istorijskog je karaktera – prvi put američki borbeni avioni sleteće na jedan od aerodroma naših vazduhoplovnih snaga.

(sa oficijelnog sajta ministarstva odbrane republike Srbije).

OPASKA : Unapređenje “saradnje” je počelo 1999 godine, isporučivanjem velike količine ratnog materijala prvenstveno bombi, na glavu stanovnika Srbije i Crne Gore prilikom čega je tokom te “vojne saradnje” stradalo 2500,stanovnika Srbije i Crne Gore od toga 557 civila među kojima mnogo djece, 12 500 ranjenih i 5.000 invalida .

Samo na jug Srbije bačeno je oko 10.000 projektila sa tri tone osiromašenog uranijuma,a na cjelokupni prostor SRJ 50.000 raznoraznih projektila.Za to vrijeme prostor Kosova i Metohije je napustilo 250.000 Srba a doselilo se 800.000 Albanaca.

“Vojna saradnja” sa snagama NATO Srbiju je do sada koštala oko 30 milijardi dolara,ali vojni umovi će nastaviti tu “saradnju” radi daljnjeg “unapređenja” .

Inače komandant 204.lovačkog puka Milenko Pavlović i Zoran Radosavljević, koji bazira na Batajnici su poginuli dok je trajala ta “vojna saradnja” sa snagama koje dolaze radi “daljeg unapređenja”.

Vjerovatno radi te “saradnje” Srbije sa SAD, vrhovni sud Srbije je donio odluku da se suma koja je dodijeljena sinovima poginulog srpskog pilota Milenka Pavlovića umanji i novac oduzme, čak i od roditelja Milorada i Radmile.

Najveći apsurd je u tome što je simbol stradanja djece u agresiji NATO-a na SRJ mala Milica Rakić koja je poginula upravo kada je bombradovana ta ista Batajnica od snaga NATO koje sada dolaze radi ” daljeg unapređivanja vojne sardnje SAD i Srbije”.

Da nije tužno, bilo bi smiješno.

Božo Mršulja


Američki avioni f-16 iz 555.skvadrona

Saburo Sakai

13.12.2007.

Saburo Sakai

Za Sabura Sakaia mnogi su čuli zahvaljujući njegovoj izvanrednoj knjizi „Samuarj“. Napisana na osnovu Sakaievog ratnog dnevnika ,koji je on pedantno vodio tokom drugog svjetskog rata, od početaka na kineskom ratištu pa do završnih borbi na Pacifiku, knjiga „Samuraj“ nam otkriva drugu stranu rata, iz ugla jednog japanskog pilota, odgajanog u duhu Bušidoa , viteškog kodeksa Samuraja.

Sa svoje 64 vazdušne pobjede Saburo Sakai je na četvrtom mjestu među japanskim vazdušnim asovima, ali i jedini preživjeli vazdušni as svoje domovine, koji u novonastalim okolnostima japanskog vojnog poraza, biva otpušten iz vojne službe kao nepoželjan, zbog svojeg razornog učinka po savezničku avijaciju tokom borbi nad pacifičkim prostranstvima dalekog istoka.

U teškim i krvavim ratnim događajima, Sakai poput starih Samuraja , držeći se ratničkih, ali i visoko moralnih načela , ostvaruje niz od 64 vazdušne pobjede a u jednoj od njih biva teško ranjen i ostaje maltene bez jednog oka.

U borbama pokazuje odlučnost, hrabrost, vještinu ali i ljudsko milosrđe prema ranjenom protivniku kome pošteđuje život, i postaje legenda među onima protiv kojih se borio, čovjek vrijedan poštovanja…pravi Samuraj.

Većina njegovih ratnih drugova gine u borbama, pod udarcima sve ječe i moćnije američke avijacije koja se nezadrživo približava Japanu, Sakai do poslednjeg minuta brani nebo domovine u zastarjelom lovcu.

Prelijepa ali i tužna priča , protkana ljubavlju prema jednoj ženi i odanosti zemlji u vihoru rata koji ne štedi nikoga.

Saburo Sakai iako vrhunski pilot, završetkom rata nikada više nije imao priliku da se vine u veliko plavetnilo držeći komande lovca u svojim rukama.

Sa drugom ženom Haruko imao je dvije kćerke i sina. Svoju mezimicu Mičiko poslao je u SAD da studira engleski jezik.Ona se tamo upoznala sa amaričkim oficirom Terensom Smartom i ubrzo udala, donijevši na svijet dva sina…tako da je Sakai dobio dva američka unuka.

Umro je od srčnog udara na večeri u američkoj mornaričkoj bazi Atsugi u društvu američkih mornaričkih oficira u 84-toj godini života u petak 22. septembra 2000. godine.


Saburo Sakai na ratnom aerodromu

Category: LIČNOSTI  21 Comments

Kako sam stekao “krila”…

29.11.2007.

Kako sam stekao “krila”…

GOLUBINCI 1998.

Ni oblačka na nebu.Sunce kao ognjilo visi nad ravnicom.Vazduh je miran kao ustajala voda.

Nesnosna vrućina prži sve pred sobom.Talasi suvog vrelog vazduha prave slamu od trave, na letilištu kraj malog vojvođanskog sela Golubinci.Osjeća se miris skoro pokošene trave,pomiješan sa mirisom TTS i benzina.

Sve djeluje kao zaspalo i ošamućeno usljed tolike jare,koja krivi sliku stvarnosti.

Moja letačka obuka je bila u punom jeku,letio sam sa prednjeg sjedišta i bio sam totalno koncetrisan i posvećen tom jednom zadatku-naučiti letjeti motornim zmajem.

Tih vrelih popodneva,na letilištu, sa mnom je bio Dejan Aćimović, vlasnik jednog od dva ponosna leteća ata,čija su velika, poštovanja vrijedna krila, mirovala bez ikakvog pokreta na brisanom prostoru livade kraj Golubinaca.

Bili su to motorni zmajevi tipa «Pipistrel», slovenačke proizvodnje, sa motorima rotah 582 i 503 i krilima «Hazard» od 15m2.

Zmaj na kojem sam se obučavao imao je jači motor sa vodenim hlađenjm i prigušivačem buke,koji je samoj letjelici davao neki respektujući izgled.

Krila oba zmaja bila su nagnuta na lijevu stranu,i djelovali su jako ozbiljno onako parkirani jedan pored drugog,kao na stajanci nekog vojnog aerodroma.

Nemajući druga posla, Dejan i ja smo gledali kako da se spasimo od nesnosne vrućine koja, činilo nam se, samo pojčava,umjesto da jenjava kako sunce pada prema zapadu.Na letilištu je bila jedna velika «adrijina» prikolica i pored nje šator u kojem sam spavao.Kilometrima unaokolo, sem jednog sparušenog drveta na početku piste ,nigdje nije bilo nikakvog zaklona od nemilosrdnih sunčevih zraka.

Sletanje na morsku pistu 2005 g. u budvi

Morao sam biti tu, jer sam bio bez auta i sa ne previše para u džepu,pa nijesam mogao svakodnevno ići do Beogrda koji je bio udaljen tridesetak kolometara od Golubinaca.Svoj letački zanat sam pekao na pravi način,trpeći žeđ i vrućinu,spavajući pod šatorom i jedući konzerviranu hranu punih petnaest dana.Istini za volju, sada mi je drago zbog toga.Ljubav prema letjenju je bila jača od svega.Svakim danom sam bio bolji.

Obuku sam izvodio sa svojim prvim instruktorom,vrsnim poznavaocem letjenja motornim zmajem i bivšim jedriličarem Miroslavom Stančevićem iz Nove Pazove.Letjeli smo rano ujuto i malo prije nego sunce zađe za dugu liniju vojvođanske ravnice.Tada je atmosfera kroz koju smo plovili bila najmirnija i najpogodnija za savladavanje početnih koraka u letenju.

Miroslavova kuća je bila u blizini,a i poslovne obaveze su ga držale podalje od vreline sunca tokom dana,pa je dolazio samo za vrijeme letačke obuke,donosio gorivo i poslije odrađenog letačkog sata odlazio sa letilišta.

Dva dana loša za letjenje, iskoristio sam da skoknem do Popovića da se okupam i da posjetim snahu u bolnici.Bato me je kasnije vratio kolima na letilište.

Tokom onog perioda između jutra i večeri,između dva letačka časa,kada na letilištu sve zamre od vrućine, mogle su se vidjeti dvije prilike kako se pomjeraju oko prikolice za hladom koji se, u onom času kada sunce zauzme najubojitiji položaj na nebu, i sam podvlačio ispod prikolice, ostavljajući nas na cjedilu.Te dvije prilike bili smo Dejan i ja.

Imali smo dovoljne količine «Rose» ,ali se ona tokom dana toliko zagrije da je bila vrela,praktično neupotrebljiva za piće, onda kada je najpotrebnija.Morali smo da trpimo žeđ,a vodu smo često polivali po sebi, nadajući se da će imati nekakvog efekta,ali svaki put smo doživljavali neprijatan stres kada vrela voda dotakne ionako vrelu kožu.

Naposlijetku smo se počeli zavlačiti ispod prikolice tražeći onaj hlad koji se tamo skrivao,ali i on sam je bio vreo i na mukama.Kopali smo rupe ispod prikolice, nadajući se da je zemlja bar malo vlažna,ali jedini efekat koji smo postizali bio je da budemo prašnjavi i ulijpljeni znojem.

Ponekad,onako ošamućeni vrelinom, zaspali bi ,da bi se nakon nekog vremena budili u znoju psujući i buncajući nepovezane gluposti.

Krila zmaja od 15 m2 su stvarala inpozantnu sjenku na zemlji, ali je i ona bila blijeda i nedovoljno jaka da nas sakrije od sunca,koje se tih dana bilo nešto namjerilo na nas dvojicu.

Sve u svemu prava pasja vrućina i vrelo iskušenje mojih početničkih dana u svijetu letenja.

Dejan, iako i sam početnik,(imao je tada oko pedesetak sati samostalnog letenja),ponekad upali svoju mašinu i uz resku buku koju stvara rotah 503 na punom gasu,poleti da spas od vrućine potraži negdje gore visočije, ostavljajući za sobom uskovitlane rotore u mrtvoj atmosferi i pokrenute mirise, neponovljivog tts, benzina i travnatih otkosa plodne vojvođanske ravnice.

Eh…kako sam mu tada zavidio.

U suton skoro,kad sunce počne da prelazi iz svog razarajućeg blještavila u opojan purpurni smiraj, oblačio sam uniformu sašivenu od kamuflažnog platna, koja mi je služila umjesto letačkog kombinezona i štitila me od vjetra, navlačio rukavice, kacigu sa interfonom i sjedao za komnde crvenog Miroslavovog zmaja.

Prvo sam nekoliko puta odrulavao sam do kraja piste i nazad , vodeći računa o položaju krila prilikom vožnje po zemlji, a onda je Miroslav uskakao na drugo sjedište, ukopčavajuči kabl od svoje kacige u interfonsku vezu.

-Idemo sad iz početka…čitav postupak, čujem Miroslavov glas u slušalicama.

Provjeravam još jednom pojas, perkidači su u položaju spremni za start.Mala lampica blinka.

-Od elise!!!-vičem ja naučenu komandu pretpoletnog postupka za puštanje motora u rad.

Pritiskam dugme startera i motor prihvata bez kašljanja.Bacam pogled lijevo i desno,provjeravajući pistu po naučenom scenariju, pravim otklone trianglom u sve četiri strane provjeravajući da li krilo ima potrebnu slobodu kretanja i krećem da zauzmem poziciju za polijetanje.

Jedan letački dan u aero klubu “Zmaj”.

Postavljam se na početak piste sa blagim vjetrom meni malo bočno, ali ipak skoro u lice.Miroslav mi govori da obratim pažnju na dalekovod na kraju piste.

Koncetrišem se na pistu ispred mene i hvatam čitav prostor u mojem vidokrugu kao da ga uramljujem u neki okvir, pritiskam gas do kraja, adrenalin raste kao i kazaljka na obrtomjeru , motor koji grmi iza mene gura me nezadrživo naprijed. Triangl mi se pokušava otrgnuti iz ruku jer opstrujavanje vazduha oživljava krilo i moram ga čvrsto držati.

Neravnine po kojima poskakujemo stvaraju utisak da se svakoga časa možemo prevrnuti i katastrofalno završiti let prije nego ga i započnemo…ali to je efekat koji vremenom potpuno nestaje što se više bavite ovim sportom.

Kada je zmaj dostigao dovoljnu brzinu,tako da se poskakivanje prtvorilo u ujednačen niz sitnih potresa,energičnim pokretom odguravam triangl od sebe sve do nosne šipke i «Pipistrel» 582 se sa nama dvojicom kao tane odljepljuje od zemlje i očas nas izdiže iznad spržene zemlje, preskačući dalekovod visokog napona. Zemlja se brzo udaljava,kao da smo ispaljeni iz topa.

Popuštam triangl i dopuštam krilu da samo pronađe najbolji položaj za horizontalan let. Sa blagim oduzimanjem gasa…u mirnoj atmosferi ljetnjog predvečerja, plovimo vazduhom sa mirisom vojvođanskih oranica u nozdrvama.

Ponavaljamo proceduru «školskog kruga » sa četiri lijeva zaokreta i «protrčavanjem» na nekoliko stopa iznad piste…svakim ponovljenim krugom krilo mi sve bolje leži u rukama, a navlačenje brzine poniranjem pred samu pistu, djeluje mi sve manje strašno.

-Drži pravac u ovom smjeru….prema onom crkvenom tornju-Miroslav mi ispruženom rukom pokazuje u daljinu prema gomili načičkanih kuća.

Na horizontu se jedva uočava nešto što mi liči na crkveni toranj…daljina nekoliko kilometara.Prelijećemo spletove dalekovoda i nizove velikih čeličnih skalamerija,nosača vodova visokog napona.

Bogata Srbija i njene ravnice…monoton let do sela Vojka.Sada već jasno vidim crkveni toranj,koji blješti odbijajući sunčeve zrake od svoje bakarne kupole.

Nad samim krstom, koji je uperen u nebo, kao šestarom, krilom opisujem krug i zauzimam povratni kurs prema letelištu.Čudnog li iskustva razmišljam u povratku…Krst kao orjentir….svidjela mi se ta simbolika..

Moja prva «maršuta» je bila za mene mistično iskustvo i susret sa nebesnom simbolikom na jedan sasvim neobičan način….

Odlomak iz moje autobiografske knjige “Zmajev let”


Pipistrel 582 ispred prikolice i šatora u Golubincima 1998