Archive for » October 23rd, 2010«

Zoltan Dani, čovjek koji je srušio F-117

12.07.2006.

Zoltan Dani, čovjek koji je srušio F-117

Drugi pišu: Politika, 9. jul 2006. godine

Razgovor nedelje: Pukovnik Zoltan Dani

Čekam poziv Amerikanaca

Penzionisani oficir prvi put otkriva: zašto ga se naša Vojska odrekla i koje sile traže da obučava njihove vazdušne snage


Ambasador Belorusije nedavno je uspeo da uspostavi kontakt s njim i uruči mu specijalnu pozivnicu za proslavu dana državnosti zemlje koju predvodi Aleksandar Lukašenko.

Vlada jedne od velikih sila, stalne članice Saveta bezbednosti, ponudila mu je nedavno mesečnu platu od 40.000 dolara i ekskluzivni smeštaj za njegovu porodicu, ukoliko pristane da bude instruktor snagama njihove protivvazdušne odbrane.

Zimus mu je predstavnik vlade jedne od regionalnih sila iz arapskog sveta, koja oštri zube na Sjedinjene Države, predložio da rukovodi protivvazdušnom odbranom u pustinji, u eventualnom ratu protiv SAD.

Ali, harizmatični pukovnik, koga se naša vojska jednostavno odrekla, zauzet je važnijim poslovima. U taštinoj kući u selu Skorenovac, blizu Kovina, odlučio je da se povuče u ilegalu. U tišini mirnog vojvođanskog sela pedesetogodišnji zaboravljeni heroj protivvazdušne odbrane u ratu protiv NATO mesi kolače i razvlači kore.


Zoltan Dani, čovek koji je srušio mit o „nevidljivom” i oborio lovca bombardera F-117A, zvanog „noćni soko”, perjanicu američke „stelt” tehnologije, kaže da bi se na jedan poziv ipak odazvao ako on dođe iz američke ambasade u Beogradu. Sletanje dva lovca F-16 na aerodrom u Batajnici bio je dobra prilika za to ali Dani nije dobio pozivnicu.

– Uspostavljanjem bliske saradnje vojski Srbije i SAD, mislim da je došao trenutak da Amerikanci konačno uspostave saradnju i sa mnom. Mada, nešto se ne javljaju – kaže bivši komandant 3. diviziona 250. raketne brigade PVO bivše Vojske Jugoslavije, čija je vojnička karijera počela da se ruši gotovo istog časa kada je 27. marta, u smiraj dana, u 20 časova i 42 minuta, izdao naređenje da se ispale dve rakete „neva” ka nebu. Vatrene strele pretvorile su F-117A u užarenu loptu, koja se stropoštala u blatnjavu sremsku oranicu, u rejonu sela Buđanovci.

U nekoj drugoj zemlji, okićen ordenjima i ovenčan slavom, Dani bi u najgorem slučaju pisao memoare o 78 dana rata, kada su njegovi raketaši, prema zvaničnoj verziji, oborili, pored „stelta”, i lovac F-16 iznad Šapca. Dva oborena američka aviona u vazdušnim udarima 1999. godine na SRJ, rezultat su dejstava Danijevih momaka. Ali, u Srbiji, u vrelo leto 2006. godine, sedam godina posle tih paklenih noći i sumornih dana, pukovnik ledenoplavih očiju u najboljim godinama, izopšten od svoje vojske, države i političara, vozi prastari „reno 19” polupanih prednjih farova, broji narudžbine za pite od višanja, prodaje kompjutere i hemijske preparate po Vojvodini, izrađuje biznis planove za poljoprivrednike – iščekujući ipak poziv koji bi ga možda vratio tamo gde pripada.

Ali, srpskom pukovniku nema ko da piše.

– Drugari su mi u šali govorili: „Gde, Dani, da tebe pozovu u Batajnicu na doček. Da ih opet oboriš?”… O njihovoj poseti, inače, ne mislim ni dobro – ni loše. Ti momci su radili svoj posao. Kao i ja. Odluke o ratu i miru donose politička vođstva. Vojnici izvršavaju naređenja.

Prvi put, Dani otkriva zašto je bio prinuđen da napusti vojsku. Iako je tri dana posle obaranja „nevidljivog”, što je bila prvorazredna svetska senzacija i rušenje jednog od najvećih mitova o superiornosti američke vojne industrije, unapređen vanredno u pukovnika, posle bombardovanja Jugoslavije, njegova karijera počela je da se urušava. Ukratko, Dani je počeo da gubi visinu.

Tajanstveni komandant
Smenili su ga odmah po okončanju vazdušnih udara sa mesta dužnosti komandanta jedinice i prebacili na dužnost – referenta u pozadini!

– Bunio sam se, pa su me prebacili u vojno školstvo, da predajem nekakvu teoriju. Tražio sam da predajem taktiku, ali ni to mi nisu dozvolili. Da se ne lažemo, bilo mi je jasno da postajem nepoželjan. Posle 5. oktobra, pojavilo se inspirativno mesto u odeljenju za odnose sa javnošću. Ni to mi nisu dozvolili. U redu – onda sam zatražio da budem načelnik odeljenja za odnose za inostranstvom! Mislio sam naivno, imam odlične ocene, znam pet stranih jezika, završio sam Generalštabnu školu. Ali, čim je nadređeni čuo da čovek koji je srušio dva američka aviona želi da bude načelnik odeljenja za odnose sa inostranstvom, rekao je: „Zapad će misliti da smo vas namerno postavili, kako bismo ih provocirali”. Vojno rukovodstvo nije znalo šta će sa mnom. Postao sam otežavajući balast, vruć krompir za svoju vojsku.

Čovek koga su tokom rata proglasili gospodarom neba, surovim oficirom koji je po selima u koje je ulazio s jedinicom uvodio policijski čas, hapsio neposlušne i uvodio prohibiciju, zabranjujući svaku kap alkohola, vojnik koji je marširao ispeglan i obrijan u paradnoj uniformi, usred vazdušnih udara, tražeći od podređenih čeličnu disciplinu, zbog čega su ga opet nazivali bezdušnim, proglašavan je i za ludaka i za genija, kako su ga takođe nazivali, pripisujući mu da je julovac ili opozicija vrhovnom komandantu… Shvatio je konačno kako je za vojsku postao persona non grata. Iako su tokom bombardovanja njegova vozila prešla 100.000 kilometara bez saobraćajnog udesa, premeštajući se s položaja na položaj uglavnom po mrklom mraku… Iako nijedan njegov čovek nije ni ogreben – i pored 23 direktna vazdušna napada.

U domen legendi koje u njegovom slučaju već izmiču kontroli, spada i ova: da je tokom tih nedelja proglašen za američkog državnog neprijatelja broj jedan, pa je njegova jedinica postala meta specijalne NATO lovačke eksadrile „Divlja lisica”, zadužene za uništenje radarskih i raketnih sistema na zemlji. Dobio je i konspirativno ime – Gvozden Đukić, a kako bi se zavarao trag o njegovom identitetu, u listu „Vojska” je napravljena namenska reportaža o njegovoj jedinici i ispovest tajanstvenog komandanta Đukića. Gvozdena Đukića.

Zoltan Dani i Vojska razveli su se prvog septembra 2004. godine. Penzionisan je na njegov zahtev. Zaboravlja da kaže da nije čak ni odlikovan. Njegova jedinica je dobila Orden narodnog heroja, kao i potčinjeni oficiri. Ali, on ne.

– Odgovor je jednostavan. Ja sam predlagao svoje saborce kao nadređeni. Mene nije imao ko da predloži. Za obaranje neprijateljskog aviona potrebna je stručna i savršeno uigrana ekipa. „Noćnog sokola” je oborio savršeno uigrani tim.

Ipak, Dani je dobro prošao. Umesto ordena, mogao je da zaglavi robiju. Na svoju ruku, bez odobrenja pretpostavljene komande, menjao je postojeće šeme elektronskih kola i sistemu raketne tehnike. Tako je „stelt” postao „vidljiv” na zastarelim sistemima PVO.

– Kompletan izveštaj o obaranju „nevidljivog” predao sam vojnom rukovodstvu. Ja sam suviše sitan igrač da bih znao gde je završio taj izveštaj – kaže Dani, komentarišući spekulacije o tome da je njegov „recept” kasnije ustupan mnogim zainteresovanim stranama.

– Naziv „stelt” znači da se radi o avionu manje radarske uočljivosti, a ne da je nevidljiv. Saznali smo kako može lako da se uoči i to primenili u praksi. Reč je o specifičnoj inovaciji, jedinstvenoj do sada, što, nažalost, ne možemo da patentiramo. Tu inovaciju sam izučavao još 1996. godine. Rešenje za rušenje „stelta” postoji. Razume se, samo je parlament Srbije nadležan da ovlasti bilo koga, podrazumeva se – i mene, da progovori i reč o tome. Možda sam van vojske, ali ja ostajem zauvek veran Srbiji i svojoj vojsci – kaže pukovnik koji je prvi put, tokom četvoročasovnog razgovora, prestao da se osmehuje. Sin Rumunke i Mađara, međutim, ne isključuje mogućnost da opet obuče uniformu. Ali, šta ponuditi Zoltanu Daniju da opet navuče oficirski mundir?

Džentelmenska pobeda

Da li je ovaj čovek, onog trenutka kada je F-117A tresnuo u blato, završio zajedno sa njim? Stranke na lokalu ne misle tako. Nekoliko partija koje sebe smatraju delom demokratskog bloka predložile su mu da bude njihov kandidat za predsednika Opštine. Odbio ih je. Za sada. U fusnotama njegovog životnog plana podvučeno je: „Neću se baviti politikom. Bar još nekoliko godina”.

Iako kaže da je srećan u porodičnom pekarskom biznisu i menadžmentu u malim i srednjim preduzećima, kao i u seoskom turizmu, nesvestan da je i sam postao turistička atrakcija, pukovnikov raketaški nou-hau i dalje izaziva brojne kotroverze.

On se ne plaši za svoju bezbednost, iako je ekipu „Politike” najpre legitimisao, kao u doba svoje najveće moći na terenu, a zatim nam pribeležio i isproveravao brojeve telefona.

– Drugovi se često šale: „Dani, ići ćeš nam ti u Hag”. Odgovaram – što da ne, tamo su hrana i stan besplatni. Mislim da je obaranje NATO lovaca bila velika, džentlmenska vojnička pobeda u skladu sa svim pravilima međunarodnog ratnog prava.

Dok u svojoj porodičnoj nezavršenoj kući u Kovinu pokazuje kao relikvije delove „nevidljivog” – poveći deo stajnog trapa od titanijuma, laganog kao parče mobilnog telefona i odlomljeni deo krila F-117A u obliku saća, koje apsorbuje elektromagnetnu energiju, seća se kako mu je reporter lista „Asahi šinbun” predložio da podele 100.000 dolara, koliko je verovao da će zaraditi preko aukcijske prodaje „parčića” na Internetu.

Svakog 27. marta u hotelu „Bristol”, okupljaju se njegovi raketaši, kako bi proslavili obaranje „nevidljivog”. Tu je i nerazdvojni prijatelj koji je još u aktivnoj službi, oficir Srpske vojske, ili Vojske Srbije, kako vam drago, Senad Muminović. Senad je taj koji je pritisnuo dugme i aktivirao rakete.

– Ove godine Vojska nam je predložila da ne pozivamo novinare na to slavlje, da bi se izbegao publicitet – kaže čovek koji zna recept za rušenje „stelta”, a pri tom mesi kolače.

Aleksandar Apostolovski
(Foto: Luka Vuletić)


F-117 u blatu Buđanovaca 28.3.1999

Tajna akcija srpskih aviona G-4 u ratu protiv NATO

25.03.2007.

Tajna akcija srpskih aviona G-4 u ratu protiv NATO

U fokusu

„ZVEZDE” SU ODLETELE U LEGENDU

Hag i sudbine generala iz Srbije razlog su ćutanja o akcijama na koje je Beograd imao međunarodno pravo, a naši piloti pravo na ponos.

Tačno mesec dana posle početka agresije i bombardovanja Jugoslavije 1999. NATO se nalazio pred velikom proslavom 50 godina postojanja i još većim izazovom šta uraditi u ratu protiv Jugoslavije. Da li pojačati bombardovanje i po cenu novih civilnih žrtava i štete, što se sve medijski vraćalo kao bumerang, ili povesti kopnenu ofanzivu pre svega koristeći OVK kao pešadiju?

U Vašingtonu su zvonili bubnjevi i tumačenja da je sve osim totalne pobede zapravo totalan poraz za Zapad. Jer, vazdušni udari nisu slomili kičmu jugoslovenske vojske, moral vojske i naroda bio je visok i svi su bili ujedinjeni u želji za otporom.

Mišljenja zapadnih analitičara da će biti potrebno samo nekoliko dana bombardovanja da Beograd poklekne, nisu se pokazala kao tačna. Jugoslavije nije odigrala onako kako je to NATO očekivao, nije se predala posle nekoliko dana. Na brzinu inscenirani scenario realizovao se sa neverovatnim kontraefektima. NATO je intervenisao da bi, navodno, sprečio humanitarnu tragediju, ali ju je proširio i ubrzao. Intervenisao je da bi sprečio da kriza destabilizuje druge zemlje, a ona se u međuvremenu proširila i na Makedoniju sa neizvesnim posledicama po pitanju statusa Kosmeta. U prvom postmodernom ratu konfuzija bi bila zabavna da nije bila i krvava.

Viktor Černomirdin stigao je 22. aprila 1999. u Beograd u pokušaju pronalaženja rešenja i nekakvog kompromisa da se rat zaustavi. Tog dana jugoslovenska PVO dobila je striktno naređenje da ne dejstvuje upravo zbog avionskog leta ruskog pregovarača i moguće greške. Tu činjenicu NATO je iskoristio i jedan američki lovac-bombarder F-16 leteo je od mađarske granice do Beograda u radarskoj senci civilnog aviona Viktora Černomirdina da bi zatim bacio bombu od skoro tri tone na podzemni objekat Straževicu. Ratno lukavstvo, ili kršenje međunarodnog ratnog prava? Saznavši da ih je američki F-16 iskoristio kao štit u prilazu Beogradu, ruski piloti su u odlasku Černomirdinov avion okrenuli potpuno drugim koridorom, tamo gde nije ni bilo predviđeno, pa se avion odjednom našao iznad položaja jedne pešadijsko-artiljerijske jedinice u Sremu. Sa zemlje je na nepoznati i nenajavljeni avion otvorena urnebesna vatra čak i iz pištolja i pušaka. Srećom nisu ga pogodili, jer je odmah uzeo veliku visinu.

Samo tri dana kasnije piloti na aerodromu Golubovci kod Podgorice izvlačili su karte za supertajnu misiju, bez znanja i odobrenja komande u Beogradu: napad na aerodrom Rinas kraj Tirane. Na tom aerodromu bila je smeštena američka borbena grupa „Soko” sa 24 helikoptera tipa „apač”, kao i delovi 82. padobranske divizije iz Fort Brega, Severna Karolina. U ranu zoru 26. aprila u akciju je krenulo šest aviona G-4 „super-galeb” jugoslovenskog RV, inače iz sastava akro-grupe „Leteće zvezde”. Nisko leteći na samo tri metra iznad morskih talasa, da bi izbegli radarsku kontrolu, jugoslovenskim avionima trebalo je manje od 20 minuta da stignu do ciljeva u rejonu aerodroma Rinas. Stigli su iz pravca izlazećeg sunca i vizuelno bili teški za otkrivanje. Prvo je raketama i bombama napadnut logor za obuku terorista OVK kraj aerodroma Rinas, da bi zatim avioni G-4 gađali američke helikoptere na zemlji. Uništeno je devet „apača” dok su još tri bila ozbiljno oštećena.

Olupina AH-64 u albanskim planinama.


Italijanska državna televizija javila je istog dana vest o napadu na aerodrom Rinas samo jednom i onda je ta vest skinuta. Ruska agencija Itar-Tas javila je da je aerodrom Rinas kraj Tirane bio zatvoren za saobraćaj 26. aprila i nekoliko dana kasnije, da italijanski ministar unutrašnjih poslova nije odleteo sa tog aerodroma posle završetka posete Tirani i da se prva vest o gubitku jednog američkog „apača na rutinskom letu” poklapa upravo sa 26. aprilom. Albanska delegacija, koja se tog dana vraćala sa sastanka Saveta Evrope u Strazburu nije sletela na aerodrom Rinas već u Valonu.

Na brifingu za novinare u Briselu, jedan od portparola NATO-a, italijanski brigadni vazduhoplovni general Đuzepe Marani tih je dana vrlo pohvalno govorio o jugoslovenskim pilotima na avionima G-4.

Dan posle akcije na Rinas aerodromu, NATO je 27. aprila 1999. u tri navrata žestoko bombardovao aerodrom Golubovci kraj Podgorice posebno gađajući podzemni objekat tog aerodroma Tuzi, gde su se i nalazili avioni G-4 iz akro-grupe „Leteće zvezde”. Objekat je srušen i svi avioni u njemu su uništeni. Jedan od jugoslovenskih pilota tih je dana dobijajući vojno odlikovanje rekao da ga prima za uspeh u tajnoj misiji.
Prošlo je od tada dosta godina, po međunarodnom pravu Jugoslavija je imala puno pravo na odmazdu po onim državama koje su svoju teritoriju, ili vazdušni prostor „iznajmile” za izvršenje agresije na našu zemlju. Ipak, piloti o akciji na aerodrom Rinas ne žele uopšte da pričaju. Hag i sve ono što se dogodilo sa generalima iz Srbije određuju i sva kasnija ponašanja. Dakle, što se tiče pilota i njihovog ponosa, ta se priča nikada nije dogodila. Službeno, ne. Neslužbeno, „Leteće zvezde” odletele su u legendu…

Miroslav Lazanski
[objavljeno: 24.03.2007.]


G-4 SUPER GALEB