Archive for » December, 2010 «

MiG-21 bis za Lock on i FC

Iako ima mana ovaj dodatak za Lock On pruža zadovoljstvo leta legendarnom 21-com. Tri D model je odrađen skoro pa savršeno, letne performanse imaju nekih nedoslednosti ali ipak po meni do sada najpribližnije orignalu…Pošto me istorija arapsko-izarelskih sukoba posebno interesuje u nedostatku dostupnih na internetu uradio sam arapski skin ili bolje rečeno preradio jednu od prvih verzija hrvatskog skina. Najljepše od svega što sem letenja u simulatoru može se sada probati i borba na ovom čuvenom lovcu.

MiG-21 bis za Lock on i FC

Link za preuzimanje…traži besplatnu registraciju.

Ovo dolje je MiG-21 V i PVO republike Srbije.

Gazela kroz obruč vukova….

Gazela kroz obruč vukova…

Sem pilota mlazne avijacije, koji su letjeli i borili se, i piloti transportnih ali i helihopterskih jedinica su činili djela ne manje hrabra i značajna…pa je red da pomenemo i nih jer su to debelo zaslužili.

U krvavom građanskom ratu, na razvalinama brozove Jugoslavije, srpski narod je po treći put u jednom vijeku morao da se brani od svojih dojučerašnjih komšija muslimana i Hrvata, da ne bi završio pod njihovu kamu ili bio bačen u jame koje su od prošlog svjetskog rata ostale otvorene i nepokajane.

Na obroncima Majevice na najisturenije položaje Vojske Republike Srpske, na Mitrovdan 8.novembra 1994. nagrnula je muslimanska vojska iz Tuzle 241.sprecanskomuslimanska brigada sa ciljem zauzimanja jedne od vrlo bitnih kota ka približavnju strateškoj tački tv releju na Stolicama , sa kojeg bi mogli kontrolisati veliko područje Republike Srpske i otvoriti sebi put za dalji prodor u srpsku teritoriju.

Zbog lošeg strateškog poteza nekih odgovornih u srpskoj komandi, kružni sitem odbrane na isturenom položaju Lisači je poremećen, i umjesto kružne napravljena linijska odbrana sa nekoliko rovova manje. Muslimanske snage su uvidjevši  grešku u srpkoj odbrani, svim snagama navalile na tu tačku, i za nekoliko dana uspjeli 75 boraca srpske vojske na Lisači izolovati od svake pomoći staljajući ih u totalno okruženje..

Od slobodne srpske teritorije je malobrojno i danima izmoreno ljudstvo, čestim napadima muslimanskih fanatika, dijelilo oko četri kilometra, ali su muslimani čvrsto vojnički držali neprobojni bedem prema srpskom zaleđu.

Nekoliko srpskih proboja ka Lisači iz pravca Releja je propalo a četnički vojvoda Manda teško ranjen pokušavajući da sa svojim elitnim četničkim odredom otvori put u slobodu svojoj braći na Lisači. Mnogobrojniji i dobro ukopani muslimani tvrdoglavo su držali obruč ne izmučući pred naletima mandinih četnika.

Dani su prolazili, a borci na Lisači i pored obećanja komande da će im pomoći trpili su danonoćne napade, ginuli, ranjavani…ponestakalo im je snage, hrane, municije….kraj je bio blizu.

Đojo Đukić jedan od boraca koji je bio tih dana na Lisači, napisao je poslije rata knjigu pod nazivom „ Majevicom do pakla Lisače“ , gde je prikazao pakao koji su prošli na Lisači, herojstvo svojih saboraca ali i jedan događaj koji nije do sada možda nigdje objavljen…o pilotu srpske Gazele koji je u brišeućem letu nadletio muslimanke položaje da bi borcima u okruženju dobacio nešto municije i hrane. Hrabri pilot je morao da na svom letu bude izložen stotinama cijevi muslimnskih boraca iz 241.sprecanskomuslimanske brigade rizikujući da bude oboren…ali pored svega je uspio.

Ovo je citat iz knjige Đoja Đukića „ Majevicom do pakla Lisače“ koji opisuje te trenutke:

„Svjesni rizika i opasnosti za onoga koji se odluči na ovaj smrtonosni put, ne nađosmo se ni uvrijeđeni ni premoreni iščekujući bolje uslove i povoljniji razvoj događaja.

Za svaki slučaj i te večeri upalismo veliku vatru i upresmo poglede u pravcu releja očekujući dugo očekivanu pomoć.

Svi pogledi okrenuti su na samo jednu stranu. Sve misli zaboravljene i okruženje i neprijatelj i kuće. Hrana i samo hrana.

Pomozi Bože, ispuni naše želje. Molimo se u sebi i rukom krstimo.

Podmukla tišina pritisnuta tamom noći obavija visoke i duboke doline iščekujući gromki vatromet. Prođe par minuta, a onda kao da se nebo prolomi. Dugi i kratki rafali jedan za drugim ispaljeni od naših boraca sa Kolijevke, Male Jelice, i Releja pronalazeći put muslimanke odbrane.

A zatim brujanje upaljenih kamiona, tenkova i ostalih motornih vozila, ublaži buku brzo dolazećeg helikoptera koji hrabro nadleće nad teritoriju prepunu islimanskih ratnika, noseći dragocjeni teret gladnoj i iznemogloj braći.

Iznenađeni i zbunjeni žestinom ubitačne vatre, neprijatelj propušta dragocjene sekunde da usmjeri svoje cijevi na letjelicu nisko iznad njihovih glava.

Shvativši pravi uzrok napada protivničke strane, smrtonosna zrna zaparaše nebom sa nadom da spriječe namjeru srpskog pilota. Sa svih strana iz svega postojećeg naoružanja svetleća putanja hiljadama ubitačnh projektila osvijetli tamnu majevičku noć.

Prizor koji gledamo tih nekolko trenutaka bio bi veličanstven da se nije radilo o životu i smrti čovjeka koji je krenuo na ovaj put prepun rizika i sigurne propasti.

Osmatrajući sa visine iz svoje pilotske kabine kišu ubitačnih zrna koja je njemu namijenjena, otkopčava padobran i akrobatskim manevrom u velikom luku nadleće Lisaču i najvećom brzinom koju je mogao dostići vraća se nazad iznad same linije neprijateljskih vojnika odlazeći vrhovima slobode, srpskog neba u sigurnost…“


Ubio se pilot koji učestvovao u bombardovanju SRJ

22.09.2010

Američki borbeni pilot Harold F. Huč Majers koji je učestvovao u NATO bombardovanju 1999., prošle nedelje je izvršio samoubistvo pucnjem u slepoočnicu, preneli su mediji.

Potpukovnik Majers, jedan od heroja NATO-a, je posle operacije ’Milosrdni anđeo’ osim brojnih odličja, dobio i posttraumatski stresni sindrom i zapao u tešku depresiju koja je kulminirala 12. septembra.

Majers se zbog svoh psihičkog stanja prenzionisao pre nekoliko meseci, a prema rečima njegove žene Elizabet, nije mogao da se oslobodi osećaja krivice.

„Sanjao je ljude kako gore od bombi… Čuo je njihovu vrisku, jauke… Pokušavali smo da ga smirimo pričajući mu da su to samo snovi, da on kao pilot ne može da vidi šta je bomba pogodila i da sigurno nije bilo tako kako je sanjao, ali je on stalno pričao da zna da je sve to istina. Sanjao je decu, starce, raskomadana tela… Najgore je bilo kada nije mogao da se probudi i pored takvih snova. To mu je očigledno došlo glave,“ ispričala je Elibazet Majers medijima, dodavši da uprkos tome nije slutila da će njen muž sebi oduzeti život.


„Proveli smo predivan dan zajedno, bili smo na ručku, uživali… Ali je on ćutao više nego obično. Takav je bio stalno poslednjih nekoliko godina… A kada smo došli kući, ovde u Santa Barbari izvukao je iz fioke pištolj i rekao: „Izvini, ne mogu više da izdržim“, a onda ispalio hitac u slepoočnicu,“ kaže udovica.


Pokojni pilot učestvovao je u brojnim bombardovanjima u svetu. Osim Srbije, radio je na ’neutralisanju srpskih pretnji’ u Bosni i Hercegovini, kao i u nekoliko misija u Iraku i Avganistanu.

Izvor: /www.srbijanet.rs

Iako je bio ubica srpskog naroda…kao profesionalni vojnik bilo je dovoljno da se iskreno pokajao i tražio oproštaj od Srba…danas bi bio živ. Srbi su narod koji pati, bori se ali zna i da prašta kad neko iskreno traži oproštaj. Nažalost pilot Harold F. Huč Majers je još jedna žrtva rata zapadne terorističke politike kao i njegove žrtve. Njegova smrt ne treba da raduje bilo koga, već da opomene sve one koji misle da ubijati nevine ljude može da prođe kao zločin bez kazne….

Harold Majers je kasno shvatio da nema ničega lijepog i uzivšenog u ubijanju nevinih žrtava u svojim domovima

Category: RAZNO  Leave a Comment

Potpukovnik pilot Života Đurić

Potpukovnik Života Đurić rođen je 1963. godine u Paraćinu.

Na stotinak metara od njegovog doma je mali sportski aerodrom sa koga su često poletali stariji momci, članovi kluba “Naša krila”, i verovatno je to uticalo na njega da se posle završene osnovne škole uputi u Mostar u Vojnu vazduhoplovnu školu, a onda školovanje nastavi na Akademiji u Zemuniku kraj Zadra i dve godine u Podgorici.
Službu vojnog pilota je počeo 1986. godine na aerodromu Petrovec kraj Skoplja. Tu se i oženio Biljanom koja je iz okoline Paraćina. Šest godina su bili u Skoplju, onda je eskadrila premeštena u Kraljevo.

Dokumentarni film o ppuk. Životi Đuriću, komandantu 241. Lovačko-bombarderske eskadrile YURV, koji je poginuo na borbenom zadatku 25. marta 1999. a documentary, homage to Lt.Colonel Zivota Djuric, commander of 241st Fighter-bombers Eskadrille YUAF, killed in combat on March 25, 1999




Rat ga je zatekao na mestu komandanta “Tigrova”, eskadrile ratnih aviona “orlova” u 98. lovačko-bombarderskom avijacijskom puku. jedinici koja je bila bazirana na aerodromu u Lađevcima kod Kraljeva.

Tog marta 1999. godine svima je bilo jasno da će NATO napasti Srbiju.

Avijacijski puk u Lađevcima imao je ratne planove, izviđački „orlovi” snimili su položaje OVK na Kosmetu, i moguće ciljeve. Vazduhoplovci su pristupili dislokaciji ljudstva i tehnike, avioni su sklanjani sa aerodroma i maskirani u njihovoj okolini.

Prve ratne noći pista u Lađevcima nije pogođena, bombe su pale između nje i stajanke.

Ujutru smo krenuli u napad na komande, kampove i kasarne OVK. U našim kopnenim jedinicama bili su vazduhoplovni oficiri za navođenje, takođe piloti, dok se u komandi u Prištini nalazio vazduhoplovni oficir za vezu. Odlučeno je da se radio-veza, zbog prikrivenosti leta, koristi samo u krajnjoj nuždi ili ako oficir na zemlji proceni da napad ugrožava naše jedinice – pričao je kasnije pukovnik Sreto Malinović, u vreme rata 1999. godine komandant 98. puka.

Letelo se u brišućem letu, brzinom od 800 kilometara na sat, avioni su pratili konfiguraciju terena. Grupu od dva ili četiri „orla” obično je predvodila verzija ove letelice sa dva sedišta – na drugom sedištu sedeo je navigator čiji je zadatak bio da avione precizno dovede do ciljeva. Letovi, koji su predstavljali veliko fizičko naprezanje za pilote, trajali su oko pola sata, pa čak i 50 minuta kada su bili u pitanju najudaljeniji položaji OVK prema Albaniji.

I Života Đurić poleteo je na zadatak 25. marta 1999. godine. Dok je preletao područje Glogovca primetio je bazu OVK, komandno mesto i skladište, koje je uništio sa dve bombe. Nastavio je let prema unapred određenom cilju i u jednom trenutku, kada je zbog konfiguracije terena morao da okrene avion na bok, pogođen je vatrom sa zemlje.
Pilot Slobodan Dimovski, Životin drug iz generacije, “klasić”, koji ga je tada pratio na zadatku, ispričao je: – Leteli smo iznad ispresecanog terena, u uslovima otežane navigacije na samo pedesetak metara relativne visine. Sunce je bilo na zalasku. Planine na granici s Albanijom već su pravile senke. Đurić je već izvršio dejstvo, bio je u manevru na gore kada je pogođen. Video sam da je pao na položaj terorista, koji su imali podršku NATO avijacije iz vazduha – rekao je Dimovski.

Po oceni i pretpostavci pilota iz Đurićeve eskadrile, kada nije mogao da izvuče avion, komadant Đurić nije želeo živ teroristima u ruke, već se zajedno sa avionom obrušio na neprijatelja.

– Dva dana se vodio kao nestao – ispričala je njegova supruga Biljana novinarima kasnije. U trenutku Životine pogibije njihov sin Aleksandar imao je deset godina, a ćerka Ana devet.

Posmrtno je odlikovan i unapređen.

Života Đurić sahranjen je u Paraćinu.

“Junačko delo majora Živote Đurića je ovekovečeno. Sećaćemo ga se i pominjati ga kao i najveće pilote-junake koji su do sada branili naš narod i Otadžbinu. Ušao je hrabri vitez u istoriju. Ponosimo se našim hrabrim pilotom Životom Đurićem. Neka mu je večna slava i hvala!” – rečeno je tada.
Na fotografiji: otkrivanje spomenika potpukovniku Životi Đuriću.

M.H.
(2009)