Archive for » January 16th, 2011«

NATO pakt protiv SRBA u građanskom ratu- Rep.Srpska Krajina-“Oluja” – vazdušni rat

Kako su se zaoštravale borbe u građanskom ratu na tlu ex.  SFRJ i vojničke pobjede Srba na terenu bile sve brojnije, rukovotstvo i pilitički vrh NATO je uvidjevši da će Hrvati i Muslimani biti poraženi od SRBA, odlučio je da se otvoreno umiješa i podrži hrvatsko – muslimansku koaliciju  otvorenim vojnim udarima po srpskim ciljevima. Tim činom NATO se svrstao na stranu Hrvata i Muslimana u ratu protiv Srba, korigujući krajni ishod rata, koji bi bez NATO pomoći bio okončan vojničkom pobjedom Srba.


Naoraužavanje Hrvata i Muslimana zapadnim oružjem ili oružjem nabavljenim iz istočnih zemalja u kojima je NATO postavio svoje marionetske režme, nije bio dovoljan da Muslimani i Hrvati iako brojniji i logistički potpomognuti  ostvare vojnu premoć. Ratna avijacija najbogatijih zemalja NATO  je stavljena u funkciju sa jednim ciljem…POMOĆI HRVATSKO – MUSLIMANSKOJ koaliciji da poraze Srpsku vojsku na terenu. Kako je to išlo hronološki, opisano je ovdje:

Dejstva NATO pakta po Srbima u Republici Srpskoj Krajini

Dejstva Severnoatlantsko saveza protiv Republike Srpske Krajine (RSK) otpočela su nešto kasnije nego ona protiv bosanskih Srba. Prva meta je bio aerodrom Udbina, verovatno zato što se sumnjalo da su sa njega poletali avioni koji su bombardovali položaje muslimanskih snaga u Bosni i Hercegovini (ABiH).


NATO je uzeo učešća i u daljim napadima na RSK sve do njenog uništenja u leto 1995. godine.
Protivvazdušna odbrana (PVO) Srpske Vojske Krajine (SVK) nije imala velikog uspeha u dejstvima. Po zvaničnim podacima nijedan avion NATO pakta nije oboren, mada je oboreno nekoliko hrvatskih aviona.


Međutim, po nezvaničnim podacima do kojih smo došli od bivših pripadnika PVO SVK, nekoliko aviona NATO pakta je teško oštećeno. Reč je o jednom oštećenom A-10 i o jednom teško oštećenom F-15 (pogođenom prilikom bombardovanja aerodroma Udbine). Moguće je da je bilo još lakše ili teže oštećenih letelica NATO.

I akcija – Bombardovanje aerodroma Udbina

Dana 21. novembra 1994. godine NATO je izveo ograničeni vazdušni udar na aerodrom Udbina u kome je učestvovalo trideset i devet američkih, holandskih, francuskih i britanskih aviona iz četiri vazduhoplovne baze NATO u Italiji. Nepojavljivanje turskih aviona objašnjeno je gustom maglom na aerodromu Gedi, odakle poleću na zadatke iznad bivše Jugoslavije.


Prva na udaru bila je PVO aerodroma naoružana protivavionskim topovima Bofors L-70 kalibra 40mm i raketamaKub-M. Američki avioni za elektronsko ratovanje EF-111, praćeni sa dva holandska F-16A privukli su pažnju radara PVO SVK na koje su F/A-18D korpusa mornaričke pešadije ispalili protiv-radarske rakete HARM. Na raketne lansere i protiv-avionske topove francuski i britanski Jaguari su izbacili kasetne bombe BL-755 Beluga i CBU-87/B. Napad na pistu, rulne staze i spojnice izvršili su F-15E sa laserski vođenim bombama i dva holandska F-16A sa četiri klasične avio-bombe Mk.84 mase 907 kilograma. Rezultate napada su snimili francuski izviđači Miraž F-1CR i holandski F/R-16A. Lovačku zaštitu akcije pružali su deset američkih F-16C i dva francuska Miraža 2000C. Svoj doprinos dala je i flota avio-tankera, AWACS-a i leteći komandni centar EC-130E.


Interesantno je da su sutradan, 22. novembra, na dva Si heriera FRS.1 iz 800 skvadrona britanske ratne mornarice ispaljene dve rakte Volhov u blizini Otoke. Rakete nisu pogodile svoje ciljeve i uništene su samolikvidatorom. Ova akcija PVO Srpske Vojske Krajine verovatno je bila isprovocirana bombardovanjem aerodroma Udbine.

II akcija – Bombardovanje položaja PVO SVK

Dana 23. novembra 1994. godine 24 aviona NATO pakta su u 10:30 časova za odmazdu (verovatno zbog gađanja Herijera) napali položaje PVO SVK u okolini Krupe, Otoke i Dvora. Trideset i dva aviona su učestvovala u ponovljenom napadu u poslepodnevnim časovima.



Interesantno je da su ove akcije izvedene gotovo sinhronizovano sa akcijama regularne Hrvatske Vojske (HV), Hrvatskog Vijeća Obrane (HVO) i Armije Bosne i Hercegovine (ABiH), tačnije njenog 5-korpusa iz Bihaća. Naime, pripadnici 5-korupusa ABiH su tada pokrenuli veliku ofanzivu koju su srpske snage (VRS zajedno sa jedinicma SVK) ipak uspele da slome. Tokom borbi u području Bihaća i Cazinske krajine Srbi su koristili i avijaciju (avione “Orao”), mada to nikada nije zvanično potvrđeno.


Predstavnici NATO pakta su izjavili da su ovi napadi odmazda međutim, teško je u to poverovati jer se u isto vreme odvijala hrvatsko-muslimanska ofanziva na gotovo svim frontovima. A u akcijama oko Bihaća učestvovale su i jedinice SVK, tako da su ova bombardovanja verovatno bila upozorenja Srbima iz Krajine sta ih čeka. Severnoatlantski savez je i ovaj put kao i mnogo puta pre, i još vise puta posle, bio samo vazdušna podrška srpskim neprijateljima, samo to i ništa drugo.

III akcija – Bombardovanje položaja SVK

Novi udari NATO-a na Srpsku Krajinu izvedeni su 23. novembra 1994. godine, u tri navrata,
u 19:05, 20:20 i 21:45 časova u području Ripča, Krupe, Drvara i Petrovca (gađan je i deo teriorije Republike Srpske). Na napadačke avione su ispaljene rakete sa PVO sistema Kub, ali nisu poznati rezultati dejstva PVO.

IV akcija – Asistencija NATO pakta pri operaciji Oluja

U operacijama Hrvatske Vojske (HV) protiv SVK u Zapadnoj Slavoniji (akcija Bljesak) nije bilo asistencije avijacije NATO. Međutim pri otpočinjanju operacije Oluja (u avgustu 1995. godine) NATO pakt je pružio indirektnu podršku jedinicama HV. To je i bila poslednja akcija protiv Srba u Krajini jer je ubrzo prestala da postoji RSK.


Nije saopšten tačan spisak ciljeva, ali je poznato da je NATO gađao centre veze, radare, PVO sisteme, komandna mesta, kao i repetitore srpske televizije.

Ovo je i dokaz da je hrvatska  tzv. “vojno- redarstvena” operacija  “Oluja”  bila bez podrške NATO osudjene na propast. Danas je Hrvatska član NATO saveza iako je neformalno to bila još od vremena kada su se NATO avioni uključili u genocid protiv SRBA na prostoru ex.SFRJ.

NATO pakt protiv SRBA u građanskom ratu- Republika Srpska

Hronologija dejstva NATO avijacije na prostoru RS

Severnoatlanski savez se na prostor Bosne i Hercegovine umešao 1992. godine kada je uveo Zonu zabranjenog letenja iznad BiH. Ova odluka isključivo je bila usmerena protiv Vazduhoplovstva i Protivvazdušne Odbrane (ViPVO) Vojske Republike Srpske (VRS). Snage muslimana – Armija Bosne i Hercegovine (ABiH) i hrvata – Hrvatsko vijeće obrane (HVO) nisu ni posedovale vojnu avijaciju. Ovo je bila prva operacija NATO od njenog nastajanja i nosila je naziv “Deny flight” (Zabranjeni let).

General RATKO MLADIĆ  o dejstvima NATO protiv SRBA.

Krajem 1995. godine NATO operacija je proširena na “Deliberate Force” (Odlučna snaga) – vojnu akciju koja je imala za cilj da VRS poklekne pod napadima muslimansko-hrvatske koalicije. VRS je tada kontrolisala oko 75% teritorije BiH dok je posle ove akcije procenat pao na oko 50%. Nešto manji procenat, 49%, RS je zadržala posle Dejtonskog sporazuma kojim je ozvaničena i međunarodno priznata.

I akcija – Obaranje četiri J-21 “Jastreba”

Prvo dejstvo NATO na VRS izvršeno je 28. februara 1994. godine. “NATO” AWACS koji je leteo iznad Mađarske, u 6:35 časova, otkrio je jugozapadno od Banjaluke grupu od šest aviona koji lete prema jugu na maloj visini. Četiri aviona su bacila osam klasičnih avio-bombi na skladište municije u Bugojnu, a dva su napala fabriku artiljerijskih oruđa u Novom Travniku.


U međuvremenu NATO je reagovao slanjem para lovaca F-16C koji su opozvani sa redovne patrole iznad Hercegovine. Bez opomene i poziva na sletanje, vođa para F-16C evidencijskog broja 89-2137 je u 6:45 časova raketom AMRAAM pogodio prvi avion. U narednih par minuta na maloj visini uništena su još tri aviona sa raketama AIM-9 SIDEWINDER.


U izveštaju Ujedinjenih nacija (UN) navodi se da su oboreni laki jurišnici J-21 “Jastreb” pripadali ViPVO Vojske Republike Srpske. Zvaničnici UN su za četiri tvrdili da su poleteli sa Udbina a za ostala dva nisu znali tačno mesto uzletanja. Posmatrači UNPROFOR-a su izvestili o sletaju jednog “Jastreba” na aerodrom Udbine. Zapadni časopisi su objavili da su tada poginuli piloti Ranko Vukmirović, Zvezdan Pešić i Goran Zarić.

II akcija – Bombardovanje VRS u okolini Goražda

F-16 Kasno poslepodne 10. aprila 1994. godine dva američka F-16C napala su položaje Hercegovačkog korpusa Vojske Republike Srpske na području Preljuča i Golog Vrha, dvanaest kilometara jugozapadno od Goražda.


Komandant UNPROFOR-a za Bosnu i Hercegovinu, general Majkl Rouz zatražio je neposrednu vazdušnu podršku na osnovu izveštaja svojih posmatrača u Goraždu koji su ga obavestili o direktnim napadima tenkova VRS na muslimanske jedinice.


Kada je napad odobren dva F-16C iz baze Avijano, skrenuta su sa redovnog patrolnog leta i upućena u rejon Goražda sa zadatkom da unište srpske tenkove T-55. Zbog lošeg vremena i nedostatka goriva, četiri klasične avio-bombe Mk.82 mase 227 kilograma, odbacili su na rezervni cilj – komandno mesto artiljerije. Nisu dati precizniji podaci o rezultatima akcije.
Po pisanju nekih zapadnih časopisa avione su navodili “posmatrači” UN iz Goražda koji su u stvari bili pripadnici specijalnih saga britanske armije – SAS (Special Air Service).

III akcija – Ponovljeno bombardovanje VRS u okolini Goražda

Napadi na položaje VRS u okolini Goražda su ponovljeni 11. aprila 1994. godine.
Po istoj proceduri i sa istim obrazloženjem kao i prethodnog dana upućena su dva lovca bombardera F/A-18C iz eskadrile VMFA-251 mornaričkog korpusa američkih oružanih snaga, smeštene u bazi Avijano na severu Italije.


Na srpsko selo Bare odbacili su tri bombe Mk.82 od kojih se dve nisu aktivirale! Jedna istovetna bomba se iz tehničkih razloga nije otkačila sa nosača ispod krila aviona. U ponovnom naletu “Horneti” su otvorili vatru iz šestocevnog topa”Vulkan M-61″ kalibra 20mm.
Rezultati napada po NATO-u su, navodno, jedan uništeni tenk T-55, tri oklopna transportera i kamion!? Srpski vojni izvori navode dve srušene kuće, dva uništena sanitetska vozila i dva stradala bolničara.

IV akcija – Izviđanje VRS u okolini Sarajeva

Kroz nekoliko dana, tačnije 15. aprila, između Sarajeva i Goražda PVO VRS pogodila je francuski “Etandar IVP” 16. eskadrile francuske ratne mornarice. Sa još jednim avionom istog tipa poleteo je na izviđački zadatak sa nosača aviona “Klemanso”. Od eksplozije, rakete zemlja-vazduh “Strela-2M” teško je oštećen repni deo aviona.
Pilot, kapetan korvete Pjer Klari, zahvaljujući svom velikom iskustvu uspeo je da se vrati na nosač.

V akcija – Treće bombardovanje VRS u okolini Goražda

General Majkl Rouz ponovo je zatražio neposrednu vazdušnu podršku 16. aprila 1994. godine. Četiri jurišna aviona A-10 američkog ratnog vazduhoplovstva, koja su se već nalazila u vazduhu, dobila su naređenje da izvrše udar po srpskim snagama. Njihov napad je prekinut zbog loših meto-uslova i nedostatka goriva. Postoje informacije da je jedan od tih aviona pogođen i u povratku u matičnu bazu Avijano pao u more pet kilometara od italijanske obale. Američki službeni izvori nisu priznali taj gubitak.

Snimak sa muslimanske televizije i izvještaj o NATO pomoći muslimanima.


Ubrzo po odlasku OA-10A u zonu Goražda stigla su dva aviona “Si Herijer FRS.1” britanske ratne mornarice iz 801. mornaričkog skvadrona, sa nosača aviona “Ark rojal”. Pokušavali su da nađu srpski tenk – leteći nisko ispod oblaka čija je donja baza iznosila 600 metara. Neposredno po izbacivanju bombi avion sa evidencijskom oznakom XZ498 pogodila je raketa zemlja-vazduh. Pilot je iskočio iz aviona i prizemljio se na teritoriju pod kontrolom muslimana.
Nakon gubitka “Si Heriera” opozvani su dalji naleti i avioni NATO-a koji su leteli ka ciljevima sa tovarima bombi vraćeni su u baze. Odluka je obrazložena pogoršanjem vremenskih uslova, teškoćama u radio-vezama i neizvesnom sudbinom oborenog pilota. Inače, on je zaklon potražio zajedno sa posmatračima UN, u sefu banke u Goraždu.

VI akcija – Bombardovanje VRS u okolini Ilidže

Prema tvrdnjama portparola UNPROFOR-a pripadnici VRS su, 5. avgusta 1994. godine, pred zoru, iz skladišta u Ilidži uzeli jedan tenk T-55, dva oklopna transportera i samohodni protivavionski top M-18 proizveden još u Drugom svetskom ratu. Na helikopter “Puma”, vlasništvo francuske Kopnene vojske, koji je pokušao da pronađe ovo oružje, navodno je otvorena vatra zbog čega se vratio u bazu UNPROFOR-a u Kiseljaku.


Kasno poslepodne usledila je odmazda NATO pakta – vazdušni napad u kome su učestvovala četiri američka A-10A, četiri britanska “Jaguara Mk.Ia”, četiri francuska Miraža F-1CT i šest holandskih F-16A (dva u izviđačkoj varijanti). Podršku su pružala dva E-3C AWACS, jedan EA-6B za sprečavanje odgovora srpske PVO, leteći komandni centar EC-130, neindentifikovani avion za izviđanje iz vazduha i nekoliko avio-tankera.


Po službenim saopštenjima već uobičajeni razlozi, loše vremenske prilike i nedovoljna obaveštajna podrška minimizirali su efekte akcije. Tvrdi se da su dva jurišnika A-10 uništila napuštenu samohotku M-18. Za to su utrošili 600 granata iz sedmocevnog topa GAU-8/A kalibra 30mm. Po izveštajima muslimanskih radio-stanica NATO avioni su odbačenim bombama dejstvovali po muslimanskim vojnim snagama i prouzrokovali veliki broj žrtava.


Holandska verzija događaja glasi: u 14:00 časova sa komandnog mesta vazdušnih snaga NATO-a za jugoistočnu Evropu (5. ATAF) u bazu holandskih lovaca F-16A Vilafranka upućen je zahtev da se odrede avioni za eventualne vazdušne akcije tokom popodneva. U 15:55 sledi naređenje za poletanje. Dva aviona uzleću u 16:15 časova. Bez uobičajene popune gorivom iz američkih tankera KC-135A lete do naznačne zone u okolini Sarajeva. Tamo susreću dva A-10 koji su iz svoje baze Aviano poleteli 45 minuta ranije. Njihova uloga je bila da taktikom “lou end slou” – nisko i polako pronađu ciljeve i na njih navedu udarnu grupu. Kiša je ciljeve učinila nevidljivim. Holandski avioni su napustili sarajevski region i uputili se na popunu gorivom iznad Jadrana. Dobili su nove ciljeve ka kojima su krenuli u 17:30 časova. Po dva A-10 i F-16A su nastavila pretragu severno od grada. Južno je dejstvovao novopridošli par A-10.


Holandski avioni su na osnovu svežih izviđačkih fotografija prepoznali zadati cilj. Uočili su ga sa visine od 3600 metara kroz sloj izmaglice. Iako su bili spremni za odbacivanje bombi Mk.82, po pravilima borbenog angažovanja, morali su sačekati identifikaciju objekta napada od strane svojih osmatrača OA-10A.


Oba F-16A su preko sigurnosnog komunikacionog kanala opozvani pre izvršenja napada. Istovremeno su dva dodatna F-16A poletela iz Vilafranke.

VII i VIII akcija – Sporadična bombardovanja

U maju 1995. godine sprovedena su sporadična bombardovanja skladišta municije VRS. Za odmazdu su kao taoci uzet pripadnici UN. To je rezultiralo gotovo momentalnim prekidom bombardovanja!
Srpska PVO je raketnim sistemom “Kub” 2. juna 1995. godine oborila jedan F-16C, čiji se pilot, kapetan Skot O’Grejdi (Scott O’Grady), spasao katapultiranjem. Posle šest dana skrivanja u gustoj šumi izvučen je u akciji marinaca koju su snaga VRS pratile, ali se iz humanitarnih razloga nisu suprotstavile. Moguće je da je ovaj avion oboren kao odmazda za prethodna bombardovanja NATO pakta.

IX akcija – Operacija “Deliberate force”

Povod za ovu operaciju bio je jedan artiljerijski pogodak na pijacu u Sarajevu 28. avgusta 1995. godine. NATO je optužio VRS za tu akciju i to je poslužilo kao povod za gotovo tronedeljno bombardovanje srpskih položaja (od 30.avgusta do 14. septembra 1995. godine, sa par prekida). Kasnije se, međutim, saznalo da je granata ispaljena sa muslimanskih položaja što je potvrdio i Jasuši Akaši predstavnik UN, ali tada je već bilo kasno…
Uporedo, planirana je i akcija “Dead Eye” kao odgovor na PVO VRS. Ako bi došlo do vazdušni udara prvo bi se morali gađati komunikacione i kontrolne veze, radari za rano upozoravanje i PVO sistemi.


Operacija “Deliberate Force” imala je za cilj, pre svega, snage VRS u tzv. Zonama bezbednosti UN (Sarajevo i Goražde) kao i teško oružje, artiljeriju, tenkove, komandna mesta i linije komunikacija.


Ciljevi ovog bombardovanja bilo su teško oružje, skladišta municije, komandna mesta kao i neki drugi objekti i oruđa VRS. Istovremeno je pokrenuta i akcija “Dead Eye” (Mrtvo oko) čiji je cilj bio onesposobljavanje PVO sistemva VRS.


Amerika je obezbedila 69% vazduhoplova za ovu akciju, i to sledeće tipove: AC-130H, A/OA-10A, EF-111A, F-15E, F-16C, BC-130E, KC-10, KC-135, M/HC-130P, MH-53J, EA-6B, F/A-18C, F/A-18D (ukupno 127 aviona). Takođe, korišćeni su i avioni U-2R, RC-135, F-16C i F-15 (iz američkih baza u Velikoj Britaniji i Italiji), kao i F-14, P-3C, E-2, S-3 i HH-60 američke mornarice (US NAVY) kao i AV-8B mornaričko-desantne pešadije (USMC).
Dana 29. avgusta 1995. godine izdato je naređenje za otpočinjanje akcije.


Ujutro, 30. avgusta u 2:12 časova bačene su prve bombe. U početku napadi su bili ograničneni na jugo-istočnu zonu Republike Srpske. Noću su gađani mostovi, danju skladišta municije i vojni objekti, ali nisu gađani administrativni objekti.


Napad na centre PVO izvršila je mornarička avijacija, kao i avijacija mornaričko-desantnog korpusa. Uzletali su sa nosača aviona u Jadranskom moru ili iz avio-baze Avijano u Italiji. Prve noći avioni F-14 bi lansirali plotun taktičkih-vazdušnih mamaca u blizini poznatih odbrambenih položaja; a kada bi se uključili radari F/A-18 koji su se nalazili iza F-14 bi lansirali AGM-88 anti-radarske rakete. Međutim VRS iz opreza nije uključivala radare tako da su gubici bili mali – PVO VRS ostala je aktivna do samog završetka operacije.
Ometanje PVO vršili su avioni EA-6B i EC-130. U međuvremenu američka (USAF) komanda vojišta je uspostavila veze između snaga na zemlji i i vazdušnih snaga, dok je NATO AWACS E-3 kontrolisao vazdušni saobraćaj.

Jedan francuski Miraž-2000N K2 oboren je u blizini Pala verovatno “Strelom-2M”. NATO je zvanično priznao gubitak samo tog aviona. Brojni pokušaji da se spasu članovi posade bili su neuspešni. Međutim, general Ratko Mladić je odlučio da pusti ove pilote posle tri meseca. Ovo je učinjeno pre svega na insistiranje rukovodstva SRJ.


Drugi dan vazdušnih udara bio je sličan prvom, s tim što je gađano manje ciljeva. Rukovodstvo Republike Srpske je prihvatilo da se teško oružje povuče na 12 milja izvan Sarajeva – NATO je odlučio da dozvoli 24-časovni prekid bombardovanja da bi se pokrenuli pregovori. Postignut je dogovor da se daju četiri dana VRS da povuče teško oružje iz tzv Zone bezbednosti.


Međutim, 5. septembra 1995. godine zvaničnici NATO pakta su izjavili da Srbi nisu ispunili dogovor odnosno da je oružje samo premešteno na nove lokacije unutar tvz. Zone bezbednosti, ali ne i izvan nje. Navodno su bespilotne letelice NATO pakta Predator i Hanter snimile takvu situaciju na terenu. NATO je naredio obnovu napada. Napadi su izvedeni protiv znatno više skladišta municije, vozila VRS kao i protiv ciljeva na koje je trebalo ponoviti dejstva.
Slični ciljevi su gađani 6. i 7. septembra, ali su dodati i mostovi i uski prolazi. Ideja je bila da se VRS istera na puteve gde bi ih lako kontrolisali bespilotnim letelicama i izviđačkim avionima.


Slična šema napada nastavljena je i sledećih dana, ali su gađani ciljevi u severo-zapadnom delu Republike Srpske. Početna lista ciljeva pripremljenih za “Deliberate Force” bila je u više od 80% ispunjena i pravljena je nova lista. Na novoj listi su se nalazile trafo stanice, fabrike i rafinerije.
9. septembra 1995. godine gađani su PVO sistemi u severo-zapadnoj zoni Republike Srpske (banjalučki region). Kanije tog dana bilo je izveštaja da VRS kreće sa povlačenjem snaga.


10. septembra zvaničnici NATO pakta su u Beogradu vodili pregovore sa generalom Ratkom Mladićem, načelnikom glavnog štaba VRS. Međutim ovi pregovori nisu dali rezultate tako da je bombardovanje nastavljeno. Tog dana je gađan radarski kompleks VRS u blizini Banjaluke (Lisina).
Napadi su prekinuti 12. i 13. septembra zbog lošeg vremena.


Već 14. septembra 1995. godine postignut je dogovor da VRS, ipak, povuče teško oružje iz tzv. Zone bezbednosti što je i učinjeno zaključno sa 17. septembrom.
U akciji “Deliberate Force” 60% bombi koje je NATO bacio bile su precizno vođene. Najviše je korišćena laserski-vođena bomba GBU-10 (2.000lb) – 303 komada (29,5% od ukupno bačenih bombi). zatim, 215 (21,0%) laserski-vođenih bombi GBU-16 (1.000lb), 125 GBU-12 od 500lb (12,2%). Bačeno je i samo 6 (0,6%) GBU-24 od 2.000lb, takođe laserski vođenih bombi.


Korišćene su i samo 4 (0,4%) AS30L, laserski vođene rakete vazduh-zemlja, kao i 10 komada ili 1,0% vođenih raketa SLAM EO/IR.
Lansirano je devet komada (0,9%) EO/IR vođenih raketa GBU-15 (2.000lb).
Nama dobro poznatih projektila AGM-65 Meverik EO/IR vođenih (koje poseduju i VRS i VJ) ispaljeno je 23 (2,2%).
Lansirano je i 13 krstarećih projektila Tomahavk (1,3%).


Znači, ukupno je ispaljeno 708 precizno vođenih bombi i raketa što čini 69% od ukupno ispaljenih.
Nepreciznih oružja upotrebljeno je 318 komada (31,0%). Najviše su korišćene bombe Mk.82 (500lb) – 175 komada (17,1%), zatim Mk.83 (1.000lb) – 99 komada ili 9,7 %, kao i Mk.84 od 2.000lb – 4,1% odnosno 42 komada i dve CBU-87 što čini 0,2%.