Archive for » November, 2013 «

Otišao je “Opaki”…

Još jedan čelični orao Vojske Jugoslavije, pilot-lovac Damir Opačić “Opaki” sklopio je svoja krila i dušu predao nebu. Umro je od srčanog udara u 42. godini života,10.11.2013  u Podgorici u kojoj je živio. Sahranjen je u Grblju u selu u kojem mu žive roditelji, u Bratešićima.

Pilot-lovac Damir Opačić u MiG-u 21 na Slatini

Vijest o Damirovoj smrti saznao sam od njegovog bivšeg komandanta, pukovnika u penziji Boška Todorovića, “Opaki” nam je bio zajednički prijatelj. Iako je moja kuća od kuće njegovih roditelja udaljena nepunih kilometar, ova tužna vijest je stigla od njegovog komandanta koji je i sam saznao kasno iz novina u Beogradu. Kao grom iz vedra neba me pukla u srce. Jedva sam mu stigao na sahranu. Mogu samo Bošku zahvaliti na tome.

U MiG-29 na Batajnici

Za Damira Opačića, poznanici, prijatelji, bivši kolege iz vojske imaju samo riječi hvale. Bio je hrabar pilot, srčan drug velikog srca. Bio je tih ali jak iznutra, spreman na velike odluke i velika djela kada se mnogima ledio um od straha. Bio je dobar vojnik, pravi patriota i profesionalac.

Sreli smo se jednom za vrijeme agresije NATO kada je došao kući u posjetu porodici obojica u uniformama, on pilot ja u PVO na strele 2M. Bio je u 123. lovačkoj eksadrili na aerodromu Slatina u Prištini. Gađali su ih danonoćno. Avione MiG-21 su sklonili u podzemna skloništa i čekali naredbu da uzlete trpeći svakodnevna bombardovanja.

Na prištinskom aerodormu

Pitao sam ga šta će biti sa 21-cama, kada će biti upotrebljene?! Rekao mi je da je odluka sa vrha da uzlete u slučaju kopnene agresije, i da treba da dejstvuju po neprijateljskoj pješadiji. Za borbu u vazduhu njohove 21-ce nemaju nikakve šanse. “Opaki” je bio spreman da uzleti bez razmišljanja bez obzira na snagu protivnika.

Kod predsjednika SRJ Slobodana Miloševića

Pričao mi je da im je sklonište bilo tako dobro da nijesu uspjeli da ga probiju niti pogode ulaz jer je bilo na lakat pravljeno pa projektili nijesu uspjevali da pogode ulaz u sklonište u kome se nalazila eskadrila migova. Poslije agresije svi migovi sa prištine su preletjeli na Batajnicu i pridruženi 126. lbe koja se nalazila u satav 204.lap. Boško je bio komandant 126. eskadrile Delta na migovima 21 pa je tako postao predpostavljeni “Opakom”. Rekao mi je Boško nekoliko puta da je “Opaki” izuzetno hrabar i dobar pilot. Iako znam da 21-ca zahtijeva mnogo od pilota, njemu je to išlo lako.

Počeo je školovanje u Mostaru, smejer PVO, ali je 1991. zbog dezerterstva velikog broja pitomaca iz secesionističkih republika prekomandovan na doškolovavanje za pilota u Vojnu Vazduhoplovnu Akademiju u Beograd i tako postao pilot VJ na mlaznim lovcima MiG-21. Bio je najbolji u klasi.


Poslije otcjepljenja Crne Gore u kojoj je živio, napustio je vojsku jer je uvidio da u njoj više neće biti mjesta za pilota-lovca i krenuo da se bori za život na jedan drugačiji način, radeći u državnim institucijma i baveći se privatnim poslovima da bi obezbijedio egzistencuju porodici. I novi i stari kolege za njega imaju samo riječi hvale i svi kažu da je bio čovjek sa velikim srcem za prijatelje.

Još čuvam njegovu kacigu sa G-4 koju mi je dao kada sam počeo da se bavim letenjem na zmajevima. Čuvam je kao drag poklon od velikog pilota i dobrog druga.

Na sahrani u Bratešićima danas, pod kišnim olovnim nebom Boke, uz zvuke vojničke trube ispraćen je uz vojne počasti svojih kolega pilota, mnogobrojnih prijatelja i rođaka. Damir Opačić je prerano napustio ovaj svijet i dušu digao negdje visoko gore u plava prostranstva iznad tmurnog neba.

Kako je rekao jedan njegov kolega pilot opraštajući se danas od “Opakog”…piloti ne umiru, oni samo odu na nebo i ne vrate se”. Vjerujem da će Bog Damiru Opačiću podariti dobro mjesto na nebu koje je toliko volio…

Božo Mršulja

Pobunjenici u Siriji osnovali svoje Ratno Vazduhoplovstvo

Sirijski pobunjenici su skoro pokazali avion L-39 koji taxira po pisti i to predstavili svijetu kao formiranje svojeg vlastitog ratnog vazduhoplovstva. To je vjerovatno neki od aviona zarobljenih na vojnom areodromu kod Alepa Al-Jarrah sredinom frebruara mjeseca na kojem su bazirali avioni tipa L-39ZA Albatros . Na tome vojnom aerodromu je pobunjenicima pošlo za rukom da zarobe dvije eskadrile pomenutih aviona. Mnogi skeptici su tvrdili da su avioni potpuno neoperativni i ostavljeni kao neispravni.

Sada vidimo da to i nije baš tako. Jedino što je više nego jasno da sirijsko nebo još uvijek kontroliše SaaF ( Sirisko arapsko ratno vazduhoplovstvo) pa ovo pokazivanje školsko borbenog aviona je više u svrhu ratne propoagnde nego nekog stvarnog ratnog učinka ali vrijeme i događaji na terenu će pokazati šta je istina.

Portal www.avijacija.com je već pisao o padu Al Jirraha i zarobljenim avionima.

PAD AL JARRAHA


Zašto kasne „migovi-35“

Miroslav Lazanski

Zašto kasne „migovi-35“

Da li je moguće da Srbija dobije ono što joj treba iz Rusije direktnom pogodbom između dve države, bez učešća posrednih kompanija

Da u rusko-srpskim odnosima ima „problemčića“, potvrdila je i najnovija poseta predsednika Srbije Tomislava Nikolića Moskvi. Da u rusko-srpskim vojnim odnosima ima „kašnjenja“, takođe nije tajna. Činjenica je da je nekadašnja SFR Jugoslavija kupovala od Sovjetskog Saveza najmoderniju ratnu tehniku po proceduri mnogo bržoj i jednostavnijoj nego što je to danas slučaj. Istina, tada smo Moskvi odmah i plaćali ratnu tehniku, a sada tražimo od Rusa da nam odobre kredit da bismo nabavili avione, radare, helikoptere i rakete. Činjenica je i da nekadašnja oružana sila te Jugoslavije nije imala, barem ne u periodima kada je kupovala sovjetsko naoružanje, tako bliske vojne odnose sa NATO kakve danas ima vojska Srbije. Dakle, zašto kupovina šest aviona tipa „mig-35“, kako je najavljeno, i zašto ugovor u vezi sa tim još nije ni potpisan? Ko tu i šta „koči“?


Birokratija je uvek spora, vojna birokratija je najsporija. Kad razgovaramo s Rusima o kupovini najmodernije vojne tehnike za potrebe vojske Srbije zapravo razgovaramo s ljudima iz najmanje tri ruske strukture: generali iz sastava ruskih vazduhoplovnih snaga, inženjeri i konstruktori iz fabrika i konstruktorskih biroa i ruski trgovci iz kompanije „Rosoborone eksport“. Svi imaju svoje stavove i svoj stil rada, a kako u Rusiji danas više nema socijalizma, već je na delu kapitalizam, ni Vladimiru Vladimiroviču Putinu ne pada na pamet da tek tako naredi: „Dajte odmah našoj braći Srbima avione, rakete i radare bez ikakvih komplikacija i procedura.“


Naši razgovori (pregovori) s generalima ruskih vazduhoplovnih snaga o kupovini ratne tehnike po pravilu su korektni, istina komandantu ruske avijacije omakne se i primedba tipa „vi ste u Hag isporučili vašeg bivšeg predsednika“, što ne mora da znači da bi mi u Brisel odmah isporučili i najnoviji „mig-35”, ili raketni sistem S-300 PMU2, ali i takve primedbe dosta govore o ruskim razmišljanjima. I bojaznima. Kad tu sumnjičavast nekako savladamo, dolaze drugi problemi. Mi tražimo da ,,mig-35” za naše vazduhoplovstvo ima najnoviji radar sa faznom rešetkom, da bi avion mogao da bude moderan i sledećih 25 godina, a Rusi su nam ponudili avion sa postojećim radarom, iako nisu odbili mogućnost isporuke aparata s radarom kakav tražimo. Tu je i celi set pitanja i problema oko održavanja i remonta aviona, kao i nabavke rezervnih delova. U našem slučaju to ne bi trebalo da bude veliki problem, jer ispitnu stanicu za avione ,,mig-29” jedini u regionu Balkana imamo mi u Batajnici. Naš zavod „Moma Stanojlović“ sposoban je da, u saradnji sa „Orlom“ iz Bijeljine, prihvati održavanje i remont novih aviona. No proizvođač se teško odriče prava na remont, jer tu su i „najslađe“ pare. Posebno su teški pregovori s kompanijom „Rosoborone eksport“, to su trgovci oružjem i nastupaju vrlo surovo kada su u pitanju cene.


Da li je moguće da Srbija dobije ono što joj treba iz Rusije direktnom pogodbom između dve države, bez učešća posrednih kompanija kao što je „Rosoborone eksport“, to u ovom času nije poznato. Bez odluke Putina, to sigurno nije moguće. Verovatno to zavisi i od „problemčića“ s NIS-om.

Kada su u pitanju rakete zemlja-vazduh, to je tek priča. Naime, mi smo pokazali interes za kupovinu jednog puka sistema S-300, te za četiri diviziona sistema „pancir“. Rusi su nam onda rekli da sistem S-300 PMU1 više ne proizvode i pitali nas zašto ne tražimo S-400. Kada smo rekli da bismo mi to tražili, ali da pretpostavljamo da nam ga ne bi dali, onda su nam ponudili S-300 PMU2. Kada smo rekli da je to u redu, da nam upravo takav sistem treba, onda su nam ponudili sistem S-350, jer je to jeftiniji i sasvim dobar PVO sistem za nas. Kada smo hteli da vidimo kako radi taj sistem i fabričku liniju za njegovu proizvodnju, onda su nam rekli da proizvodnja sistema S-35O počinje tek za dve godine. I pri svemu tome na naše više puta ponovljen zahtev još nismo videli sistem S-300 PMU2, ni u fabrici, ni na poligonu kako gađa. Istovremeno, Francuzi nas zovu da vidimo kako gađa njihov PVO sistem „aster“ sličnih karakteristika kao S-300 PMU2, ali je jeftiniji od ruskog sistema. Nude ga nama na prodaju. I Kinezi nam nude da vidimo njihovu potpuno digitalizovanu verziju sistema S-300 PMU2, verziju koju su upravo prodali Turcima. Ako je to dobro za Turke, moglo bi biti i za Srbe.


Četiri puta smo od Rusa tražili da nam dostave ponudu za protivoklopne rakete „konkurs“ radi opremanja našeg novog borbenog vozila „lazar 2“ tim projektilima. Odgovora još nema. Umesto toga, ruska strana sada postavlja pitanje zašto smo modernizovali izvorno njihove sisteme „kub“, „neva“ i protivoklopne rakete ,,maljutka“, a da ih nismo ni pitali. Rusi to smatraju povredom prava na intelektualnu svojinu i na celi problem gledaju retroaktivno. Mi bismo da podvučemo crtu – što je bilo, bilo je. Oni neće. Mi s Rusima nemamo potpisan ni ugovor o zaštiti tajnih podataka, a sa NATO imamo sporazum o protoku poverljivih informacija iz 2008. godine.

Miroslav Lazanski

Izvinite Nismo Znali da je Nevidljiv

Odličan rodoljubivi ruski dokumentarac o herojima VJ koji su uspjeli da sruše ponos američke ratne avijacije F-117 stealth fighter “Noćni Soko”. Obaranjem ove vazdušne zvijeri koja je sijala smrt od Paname, preko Iraka i Somalije do SR Jugoslavije, raketaši VJ su pomrsili račune najskupljem i najambicioznijem projktu USAF od nastanka do danas. Rušenjem ove vrhunske vojne tajne raketaši 250. brigade PVO su ušli u legendu, dokazavši još jednom da boj ne bije samo svijetlo oružje već srce, hrabrost i uvjerenje u važnost onoga što braniš.

Pošto su na vlast u SRJ poslije rušenja Slobodana Miloševića došle zapadne marionete instalirane od onih koji su nas bombardovali, svi dokumentarci o ovom događaju iz Srbije su prošli kroz jaku cenzuru NATO a poslednji iz toga serijala je čak pokušao da opravda NATO ubice pa ovaj ruski film dolazi kao pravo osveženje i dug prema junacima odbrane SRJ.

Hvala ruskoj braći na ovom izvrsnom prikazu srpske borbe za slobodu od agresije NATO.

Izraelska ratna avijacija bombardovala ciljeve u Siriji

U noći između srijede i četvrtka, opozicioni aktivisti u Siriji su saopštili da su se čule jake detonacije iz pravca PVO baze Sirijske Arapske Armije u blizini grada Dzebela na mediteranskoj obali u  sirijskoj provinciji Latakia. Ubrzo zatim stigle su potvrde iz mnogih izvora da se napad zaista desio.

To su potvrdili neki grcki, turski i na kraju i americki izviri sa CNN na celu. Takodje je vijest o izraelskom napadu  potvdila i Bijela kuća gdje se pominje da su izraelski avini izvrsili napad na viskosofsiticirana raketna oruzja koja bi mogla pasti u ruke libanskom Hezbolahu za operacje duz izraelske granice.



Sirijska obavještajna služba je navodno negirala da se napad uopšte desio a zvanični Izarael niti demantuje niti potvrđuje ovu vijest.

U oblasti Latakia predpostavlja se da se nalaze jake PVO baze SAA ali ovo je već drugi napad koji izvode izarelski avioni preventivno djelujući protiv cilejava koji bi mogli ugroziti bezbjednost države Izrael. Sirijska ratna avijacija i PVO sistemi izgleda nijesu mogli zaustaviti opasnog komsiju.