Kako me je spasao Đenaral Mihailović …(operacija Haljard)

Potpukovnik Američkog ratnog vazduhoplovstva Milton Frend, veteran misije ,,Haljard” želi da se vrati američki dug prema Generalu Mihailović

Ratna priča

piše: Potpukovnik u penziji Ratnog vazduhoplovstva SAD, Milton A. Frend
Mart 2010.


Murej i Milton Frend, RV SAD, 1954

Zovem se Milton E. Frend. Moj brat blizanac Murej i ja smo rođeni 25. juna 1922. u Paseaku, država Nju Džerzi. Ove godine ću biti 88 godina star. Moj brat Murej i ja smo se prijavili u Program kadetske avijacije u julu 1942, pre nego što smo bili regrutovani. Pozvani smo sa raspoređene rezerve kao kadeti avijacije u Februaru 1943. i poslati u Nešvil, država Tenesi, za klasifikovanje kao piloti, bombarderi ili navigatori. Tokom klasifikacije, moj brat je imao malu operaciju i ja sam tražio da se moja klasifikacija odloži, tako da bi ostali zajedno da služimo. Ipak, moja molba je odbijena uz obrazloženje da specijalna obuka kroz koju je trebalo da prođemo nije mogla da se odlaže. Murejev oporavak je trajao mnogo duže nego što sam očekivao (preko šest meseci) i ja sam klasifikovan kao pilot i poslat na predletačku obuku u Montgomeri, država Alabama, i onda u osnovnu letačku školu u Daglas, država Džordžija.

Nažalost, nisam napredovao toliko brzo kao što je Vazduhoplovni korpus tada zahtevao i ,,ispao sam”, ali obzirom na moje izuzetno visoke ocene na akademskom delu obuke, bio sam preklasifikovan kao navigator i poslat u Selman Fild Monro, država Luizijana, za navigacionu obuku. Diplomirao sam 8. februara 1944. i bio sam raspoređen kao potporučnik u Vojni vazduhoplovni korpus (Ratno vazduhoplovstvo).

Sledeća je došla obuka na Avionskoj mitraljeskoj školi na Floridi. Raspoređen sam u posadu teškog bombardera B-24 kao navigator. Borbena obuka posade održana je u Čarlstonu, država Južna Karolina. Onda je naređeno da se produži u Italiju, u potpuno novom B-24.


Posada sa kojom je bio na obuci i sa kojom je leteo
na svom prvom borbenom zadatku u 2. svetskom ratu,
u Florenci, Italija.
Na njegovom drugom zadatku na naftna polja Ploeštija u Rumuniji,
leteće sa drugom posadom


Bombarder B-24 Liberator, pogođen dejstvom topova Meseršmita.

Murej je još uvek bio u bolnici u Nešvilu, oporavljajući se od operacije, sa ranom koja se nije zaceljivala kako treba. Čudom, pre nego što ga je Ratno vazduhoplovstvo otpustilo iz službe, rana mu se zacelila i Muraj je ubedio Vazduhoplovstvo da mu dozvole da nastavi sa obukom. Tih dana sa SAD u ratu, niko nije hteo da ostane kod kuće i da ne učestvuje aktivno u borbi. Murej je klasifikovan kao navigator i završio je obuku u Selman Fildu, država Luizijana.

Ja i moja posada smo stigli u Italiju 1. juna 1944. i bili smo priključeni 15. vazduhoplovnoj armiji. Leteo sam na svojoj prvoj misiji ,,Mlečni saobraćaj” 5. juna 1944, do Florence u Italiji, a potom i na svom drugom i poslednjem zadatku, tokom ,,D” dana 6. juna 1944. Mada nisam u potpunosti završio ,,lekcije izbegavanja i spasavanja”, koje su se davale svim novim članovima posada, popunio sam mesto u iskusnoj posadi (ne svojoj) da zamenim navigatora. Moj drugi zadatak je bio bonbardovanje naftntnih polja u Ploeštiju u Rumuniji. To je bio najteži i najopasniji cilj koji je imala 15. vazduhoplovna armija. Avion kojim je pilotirao poručnik Everet Estep bio je određen da vodi eskadrilu, kontigent od 12 bombardera B-24, u okviru ukupno preko 800 bombardera. Oko 100 P-51 lovaca određeno je da prati bombardere. Kada je formacija od 12 aviona došla da oblasti cilja i kada je trebalo da bacimo bombe sa 5.800 metara, druga eskadrila se pojavila ispod formacije na nižoj visini samo što su se vrata za prostor sa bombama otvorila. Pošto je nemoguće da se vrati nazad na početnu tačku i da se ponovi napad, pogotovu ne na cilj tako dobro branjen kao Ploešti, pilot je naredio da se vrata od bombi zatvore i rekao mi da upravim avion ka rezervnom cilju, koji je takođe bio u Rumuniji. Tako se 12 aviona odvojilo od glavne formacije i od lovačke zaštite i produžilo na rezervni cilj. Bombe su bačene na ranžirne železničke stanice u malom gradu u Rumuniji, i onda sam dao pilotu kurs prema kući u bazu u Italiji. Saopštio sam posadi u avionu preko interfona u 11:00 ,,D” dana 6. juna 1944: ,,Navigator svojoj posadi. Moj ETA za bazu je 1132. Bićemo u ,,sobi za ispitivanje” za oko 30 minuta. Budite pripravni. Pazite na nemačke lovce”.

Sedam minuta pošto sam upozorio posadu, avion je goreo. Motor broj 4 je goreo, i desno krilo je počelo da gori i da se uvija. Avion su napala dva nemačka lovca Me-109. Kao avion vodič, bili smo na čelu dijamantske formacije. Nemački lovci su uvek voleli da prvo napadaju najiskusnije posade. Tako su leteli ispod poslednjeg aviona u dijamantskoj formaciji i napadali nas u vodećem avionu. Napravili su prvi nalet i pogodili motor broj 4. Toliko je bilo iznenada da je samo nekoliko mitraljezaca uspelo da ispali nešto metaka kalibra 12,7 mm. Ubrzo, pilot je naredio da se napušta avion. Smirio sam se dovoljno da kažem posadi da smo iznad Jugoslavije. Bio sam iza prednje mitraljeske turele u delu za navigatora. Čekao sam da mitraljezac izađe iz turele. Nosio je letačke čizme postavljene debelim ovčjim krznom i pokušavao je da se ispenje iz prednje turele dok mu se noga zaglavila među pedalama turele. Govorio mi je o da se muči da izađe, ali se konačno oslobodio i dao mi je znak rukom da je u redu. Tad sam iskočio iz aviona kroz vrata na nosu. I ja sam imao teškoća, jer su se samo jedna od dvoja vrata za spasavanje otvorila. Visio sam u klizavoj struji oko 10 sekundi (to mi se činilo kao 10 minuta) ali sam ipak na kraju ispao. Cela posada je iskočila sa oko 4.900 metara, koliko se sećam ispitivanja na kome sam prisustvovao. Pokušavao sam da slobodno padam da izbegnem da me neprijateljski lovci u blizini gađaju. Povukao sam uže na oko 600 metara i za nekoliko sekundi dva lovca ME-109 koji su napali na naš avion su se približavali mom padobranu. Prišli su dovoljno blizu da sam mogao da vidim lice jednog od pilota, ali na sreću samo su projurili pored mene bez gađanja i odleteli. Pošto je buka mitraljeza i neprijateljskih lovaca utihnula, dok sam se lenjo spuštao prema zemlji, sve je postalo samrtno tiho. Pogledao sam iznad sebe u čisto plavo nebo i rekao: ,,Hvala ti, BOŽE”.


Nemački Meseršmit Bf 109 lovac jednosed


Bombarderska ruta iz Italije do naftnih polja Ploeštija u Rumuniji
I pad inznad Jugoslavije 6. juna 1944.

Kada se moj padobran otvorio, osetio sam da će sve biti uredu. Ne znam zašto, ali nisam se brinuo o onome šta me čeka. Bio sam živ, i tada sam bio zahvalan radi toga. Nisam znao šta me čeka, da li će neprijatelj čekati mene ili ću doći do savezničkih snaga. Na poslednjem sastanku o spasavanju kojem sam prisustvovao rečeno nam je da ako se spustimo u Jugoslaviju, da pokušamo da nađemo Titove partizane. Prepoznali bi ih po crvenim zvezdama na njihovim kapama. Oni bi mogli da nas izvedu sa neprijateljske teritorije. Dalje na lekciji spasavanja i izbegavanja nam je rečeno da ako se spustite kod četnika, ,,ne znamo šta će se dogoditi sa vama”. Svakakve vesti su se pronosile u Italiji o četnicima. Pokušavao sam da upravim padobran na otvoren prostor (kao što sam obučavan) dalje od nekog drveća koje sam video da mi se približava ispred. I pored pokušaja, spustio sam se pravo u sred male grupe drveća. Moj padobran se zakačio na grane i ostao sam da visim na vetru. Dok sam padao, udario sam desno stopalo o kamen i pomislio sam da sam ga polomio (u stvari je to bilo uganuće). Onda, samo što sam se nakačio na drvo, video sam troje ljudi kako se pomaljaju iza brda. Ne znajući da li su neprijatelji ili ne, dok su se približavali prepoznao sam dvojcu starijih muškaraca i mladog dečaka i povikao: ,,Amerikana!” Kada sam video nešto kao osmeh na licu dečaka, pomislio sam da će mi možda biti naklonjeni. Kada se dečak popeo na drvo i isekao moj padobran, osetio sam malo više sigurnosti i da sam bar za to vreme bezbedan. U stvari, pokazalo se da su zaista prijatelji. Preneli su me u malo selo nedaleko, prikupili su još neke od moje posade, nahranili nas, ponudili nas rakijom, vrlo jakim brendijem od šljiva, i rekli su nam da smo sa četnicima. Oko pola sata kasnije rekli su nam da nas Nemci traže. Neki četnici su ušli u kuću gde smo bili sakriveni i rekli su da će nas otpratiti iz sela u planine. Samo nas pet od posade od jedanaest ljudi smo tada bili zajedno. Vojnici su nam kasnije rekli da je naš prednji mitraljezac ubijen kada ga je udario avion koji je bio u padu. Našli su mu telo i sahranili ga. Pešačili smo dva dana, najčešće pravo uzbrdo, dok nismo stigli do postaje od oko dvadeset četnika.

Četnici su nam rekli da su Nemci retko dolazili gore u planine, jer ne bi mogli da dovuku tešku opremu, i da smo tu za sada sigurni. Lepo su se odnosili prema nama. Hranili su nas hranom koja je i njima bila dostupna, najviše sa hlebom, kozjim mlekom, voćem, a tek ponekad jagnjetinom sa ražnja. Za oko pet nedelja, posle mnogo lažnih uzbuna, rečeno nam je da napuštamo mesto i da će nas odvesti do mesta gde se mogu spustiti avioni koji bi nas odvezli nazad u Italiju. Ispostavilo se da to nije bilo tako i naši izgledi da izađemo iz Jugoslavije pre završetka rata bili su beznadežni. Za to vreme, ostatali članovi naše posade su se prikupili u postaju a pridružilo nam se još oko deset drugih vazduhoplovaca, među njima dva Engleza i dva Kanađanina. Kanadski pilot i navigator, i dva Engleza mitraljesca, bili su iz istog aviona, laki bombarder ”vimpi”, koji je bio oboren protivavionskom vatrom dok je noću bombardovao most u Jugoslaviji. Uz pratnju od oko 15 naoružanih četnika, putujući kroz teritoriju koju su okupirali Nemci, prolazeći pored osmatračkih stanica i manjih stražarskih ispostava, prelazeći most koji su čuvali Nemci, dovedeni smo do malog sela oko 80 kilometara južno od Beograda, koje se zove Pranjani. Uzelo nam je sedam dana puta na zaprežnim kolima, peške i samo mali deo na kamionu. Putovali smo noću, a spavali danju, da bi izbegli nemačke patrole koje su nas, kako su nam rekli, još uvek tražile.


Navigator Milton E. Frend RV SAD
Stoji treći s desna,
sa Srbima četnicima koji su ih spasili,
Jugoslavija, 1944.

Kada smo stigli u Pranjane, shvatili smo da avioni za spasavanje ne dolaze. Amerikanci su, na insistiranje Britanaca i Rusa, prekinuli pomoć generalu Draži Mihailoviću i četnicima i odlučili su da podrže isključivo Tita i njegove partizane. U to vreme, bilo je više od sto vazduhoplovaca u oblasti Pranjana. Pošto je skoro spasavanje izgledalo beznadežno, dva Kanađanina, jedan od Engleza mitraljezaca i ja smo odlučili da na svoju ruku napustimo oblast i pokušamo da dođemo do partizana, za koje smo znali da su bili blizu Sarajeva, misleći da bi oni mogli da nas izvedu.

Srpski Đeneral Draža Mihailović…čovjek kojem je 500 američkih vazduhoplovaca dugovalo život.

Pošto smo putovali tri dana i noći, dok smo tražili gde da prenoćimo, naišli smo na tri seljaka u polju. Pokušali smo da im objasnimo gde pokušavamo da idemo, ali su insistirali da pođemo sa njima. Posle su nas odveli do štaba generala Mihailovića. Tamo sam sreo generala Dražu prvi od dva puta kada sam ga sreo licem u lice. Objasnio nam je da je Američki komitet za spasavanje formiran od oborenih letača i da oni pokušavaju da uspostave vezu sa saveznicima putem radio stanice. Ako ne uspostave vezu u narednih par dana, general nam je rekao da će nam obezbediti oružanu pratnju da bismo mogli da stupimo u vezu sa partizanima.

Na sreću, veza je uspostavljena. Posle drugog i poslednjeg susreta sa generalom Mihailovićem, u njegovom štabu, nabavili smo mape oblasti da pripremimo buduću evakuaciju. Tokom tog susreta general Mihailović nam je duže govorio (na francuskom, koje je jedan njegov oficir prevodio na engleski) o njegovim planovima posle rata za demokratsku formu vlade u Jugoslaviji. Rekao nam je da kada bude vreme i kada saveznici dođu u Jugoslaviju, njegove snage će biti spremne da žrtvuju živote ako treba, za američke i savezničke ciljeve. Do današnjeg dana nikada nisam zaboravio ni njega ni njegova iskrena obećanja nama pre mnogo godina, u dalekoj zemlji.

OSS tim, iz čijeg sastava je Artur-Džibi Džibilian još jedini živ, bio je poslat u Jugoslaviju. Spasavanje je planirano i mi smo pripremljeni za evakuaciju. Misija spasavanja koju je vodio kapetan Džordž ,,Gav” Musulin, koji je živeo u Meklinu, država Virdžinija, napravils je plan sa američkom 15. vazduhoplovnom armijom u Italiji da pošalju transportne i lovačke avione kako bi bili u okruženju da neutrališu nemačke aerodrome koji su bili u blizini naše piste ”domaće radinosti”, konstruisane od četnika u brdima Pranjana. Noću 9. avgusta 1944. spustilo se šest transportnih aviona C-47 i prvo su odveženi bolesni i ranjeni. Ostali vazduhoplovci, uključujući tu i mene, odveženi su sledećeg dana, 10. avgusta 1944, takođe trnasportnim avionima C-47, koji su bili osigurani lovačkim avionima P-51. Ukupno preko 200 vazduhoplovaca je spaseno tokom ta dva dana. Spasavanje je nazvano Misija Haljard. Do danas Misija Haljard je ostala najveća masovna vazdušna evakuacija savezničkih vazduhoplovaca iza neprijateljskih položaja u istoriji ratovanja.

Cela priča o Misiji Haljard je prvi put objavljena u časopisu Plava knjiga u tomu 83, broj 4, avgusta 1946. Još uvek čuvam kopiju ovog članka. Neverovatno je šta je postignuto. Sveukupno, general Mihailović je zaslužan za spasavanje više od 500 američkih vazduhoplovaca tokom ove misije spasavanja, kao i tokom drugih misija koje su sledile do kraja 1944. Tužan deo ove priče je da su Tito i partizani zarobili Mihailovića posle rata. Posle lažnih optužbi i odbijanja više ponuda da spaseni piloti svedoče u Beogradu, proglasili su generala krivim za izdaju, na, kako se ispostavilo, kengurskom suđenju. Streljali su ga 17. jula 1946. Više od 25 spasenih pilota, među njima i ja, formiralo je ,,Nacionalni komitet američkih vazduhoplovaca koje je spasao general Mihailović”. Godinama smo pokušavali da podignemo spomenik u Vašingtonu, uz garancije da će se spomenik graditi našim novcem, bez zahteva vladi da ga finansira. Želeli smo da se oda počast generalu za ono što je on učinio za nas Amerikance, ali nismo uspeli, zbog politike koja je bila u Jugoslaviji tokom i posle rata. Još uvek me muči što takav spomenik i dalje ne stoji u Vašingtonu.


C-47 transportni avioni na pisti u Pranjanima u Srbiji čekaju
da evakuišu oborene vazduhoplovce koji su spaseni tokom
Misije Haljard 10. avgusta 1944. Izvor iz novina nepoznat


Milton Frend kod kuće u Nju Džerziju živ i zdrav,
posle povratka iz Srbije avgusta 1944.
Nosi orden Ljubičastog srca i Vazduhoplovni orden,
Koji su mu dodeljeni posle samo dva borbena zadatka.

*****

U međuvremenu, moj brat Murej je završio obuku za navigatora. Pošto sam proglašen ,,nestalim u akciji” dobio je 30 dana hitnog odsustva i onda je prekomandovan u Američku 15 . vazduhoplovnu armiju u Fođi, u Italiji, kao navigator na bombarderu B-17. Pošto sam se vratio pod savezničku komandu i bio ispitan u štabu 15. vazduhoplovne armije u Bariju, otišao sam kod personala štaba i pitao da li mogu da mi kažu gde mi je moj brat blizanac. Nisam imao pojma gde bi mogao da bude poslat – na Pacifik, u Englesku, Italiju ili bilo gde. Za oko deset minuta, personalni oficir je izašao i rekao da je Murej Frend u Fođi. Odleteo sam avionom vazduhoplovstva iz Barija i otišao u komandnu sobu njegove eskadrile pitajući za poručnika Mureja Frenda. Ne znajući da sam živ, možete misliti kako se osećao kad me je video dok je ulazio u tu sobu. Nije znao šta će prvo, da li da plače, da se smeje ili da me ljubi ili grli. Imali smo divan susret. Rekao mi je da je nedelju dana pre mog iznenadnog dolaska imao san da sam se pojavio niotkuda. Posle je to rekao našoj majci. Sa suzama u očima je pisala: ,,Samo kada bi BOG pomogao da se taj san obistini”. Pa, obistinio se.

Murej je završio njegovih 50 zadataka, dok sam ja bio stacioniran u San Markosu, država Teksas, kao instruktor navigator. Dobio je prvi od svoja tri ,,Impozantna letačka krsta” (ILK) za heroizam u borbi, navodeći njegov oštećen B-17 sa bombardovanja u Austriji, izbegavajuću dalja oštećenja od protivvazdušne odbrane i neprijateljskih lovačkih aviona. Obojica smo bili demobilisani posle rata i prijavili smo se u Rezervu ratnog vazduhoplovstva, gde smo proveli šest godina, dok 25. juna 1950. nije izbio Korejski rat (na naš rođendan). Tokom par meseci Ratno vazduhoplovstvo je shvatilo da ima manjak pilota i navigatora. Aktivirali su neke rezervne eskadrile i onda pozvali dobrovoljce. Naša rezervna jedinica nije aktivirana, ali smo smatrali da nam je dužnost da se dobrovoljno javimo u službu. Prekomandovani smo u aktivni sastav u Enigton Fild, država Teksas, pa na borbenu obuku posada u Lengli vazduhoplovnu bazu na bombardere B-26, kao navigator – bombarderi, i na kraju u borbu u Koreju. Rekli smo roditeljima da ćemo leteti na zadacima izviđanja vremena tokom oko četiri i po meseca, od maja do oktobra 1951. Murej je dobio njegov drugi ILK kao i četiri hrastova lista za svoju vazduhoplovnu medalju (svaki list označava koliko puta je ista medalja dodeljena). Ja sam dobio Vazduhoplovni orden sa tri lista i predložen sam za ILK, ali predlog nikad nije bio propisno obrađen. Jednom smo pokušali da letimo zajedno, jedan od nas kao bombarder, drugi kao navigator. Bila je to moja 55, a Murejeva 50 misija. Sve je bilo pripremljeno. Asošijated Pres je poslao reportera iz Tokija da zabeleži događaj. Samo što smo se spremili da se ukrcamo na avion, komandant puka je poslao poruku: ,,Ti blizanci ne mogu da lete na istom letu tokom borbenog zadatka”. Njegovo naređenje je bilo posledica propisa zvanog Sulivan zakon, koji je izglasan pošto je petorica braće Sulivan stradalo na istom brodu u borbi. Zakon je propisivao da blizanci ili braća ne mogu da budu u istom pešadijskom vodu, na brodu ili avionu tokom borbe. Svi su bili razočarani, posebno Murej i ja. Onda smo na našim zadacima leteli na različitim B-26.

Posle Koreje obojca smo prekomandovani u Vestover Fild, država Masačusets, da letimo kao navigatori sa Vojnim vazduhoplovnim transportnim servisom (MATS). U MATS-u smo leteli oko sedam godina, prevozeći porodice vazduhoplovaca i kargo do mnogih odredišta u inostranstvu. Tada smo se prvi put posle sedam godina razdvojili. Dobio sam vojni zadatak na Univerzitetu Stanford u Palo Altu u Kaliforniji, a Murej je poslat u Evropu da leti kao navigator na letovima komunikacija sa C-130 nad Evropom. Dve godine kasnije, na Stenfordu i pred diplomiranje, poslat sam u Okinavu u Japan kao oficir za obradu podataka odgovoran za Centar za obradu podataka na ostrvu. Dok sam imao posao na kopnu, dobrovoljno sam se javljao da letim sa eskadrilom za prevoz trupa kao navigator na C-130 i leteo sam u Vijetnam od 1962. do 1965, stičući nalet borbenih letova koje sam vršio iznad neprijateljske teritorije. Bio sam jedini priključen (mada ne raspoređen u eskadrili C-130) navigator koji je postao ,,spreman za borbu” i koji je mogao da prevozi trupe i kargo u Vijetnam. Posle tri godine u Nemačkoj, Murej je prekomandovan u Marč Fild u Kaliforniji, kao komandant eskadrile za obuku navigatora rezerve. Iz Kalifornije, Murej je krajem šezdeseth poslat na Filipine da ponovo leti na C-130. Većinom su njegovi letovi bili u Vijetnamu. Murej je odlikovan trećim ILK 1968. za zadatak u Vijetnamu u kome je istovario materijal za snabdevanje trupama u povlačenju dok mu je transporrtni avion bio izložen jakoj vatri sa zemlje.

Posle Okinave, Ratno vazduhoplovstvo mi je dozvolilo da se vratim na Stenford, pod pokroviteljstvom vazduhoplovstva. Diplomirao sam industrijsko mašinstvo na Univerzitetu Stanford juna 1965. i prekomandovan sam u Pentagon kao naučni programer u Odseku za obradu podataka. Penzionisan sam kao potpukovnik novembra 1969. Murej je takođe penzionisan kao potpukovnik u njegovoj bazi u Kaliforniji. Diplomirao je psihologiju šest meseci posle penzionisanja.

Sve zajedno, Murej je odlikovan sa tri Impozantna letačka krsta, 12 vazduhoplovnih ordena i brojnim borbenim i ratnim medaljama. Ja sam odlikovan sa Ordenom Purpurnog srca i Vazduhoplovnim ordenom za let u Rumuniju, kada sam oboren iznad Jugoslavije, i sa Vazduhoplovnim ordenom sa tri hrastova lista za 55 borbenih letova u Koreji. Zajedno, moj brat Murej i ja imamo više sati naleta u Drugom svetskom, Korejskom i Vijetnamskom ratu nego bilo koja druga porodica u SAD.

Moj brat Murej je umro prošle, 2009. godine, samo malo pre njegovog 87-og rođendana. Božijom voljom imaću 88 godina ovog juna. Mada su moji dani letenja davno prošli, danas ostajem zahvalan za mnogo toga što sam doživeo tokom vojne karijere u Američkom ratnom vazduhoplovstvu. Ne bih menjao bilo šta od toga ni zašta na svetu. Ostajem posebno zahvalan srpskom narodu, njihovom voljenom generalu Draži Mihailoviću i njegovim četnicima, ne samo zbog toga što su spasili moj život, već i živote preko 500 mojih zemljaka.

Često razmišljam o tim danima. Ponosan sam što sam služio i nikada neću zaboraviti ljude u dalekim krajevima koji su me doveli kući živog i zdravog da i dalje služim.

Milton E. Frend
Potpukovnik u penziji RV SAD
Mart 2010.

Izvor: www.generalmihailovic.com

Category: ISTORIJA
You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.

Leave a Reply

HTML: You may use these tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

(required)

(optional)