Ruski general Vladimir Zajcev je još 1994. godine upozorio javnost da je NATO pakt već pripremio plan agresije na SRJ, koji je sadržao detaljan opis geostrateškog značaja Kosova i Metohije, teritorije od prvorazrednog interesa za SAD. General Zajcev je istakao da Vašington ima nameru, da svoje snage iz Zapadne Evrope premesti na Istok i to u južnu srpsku pokrajinu, koju SAD žele da pretvore u važnu bazu svog daljeg Pohoda na Istok.

Akademik Milorad Ekmečić je izneo sličnu analizu, u kojoj je objasnio razloge agresije NATO pakta na SRJ 1999. godine. Kako je istakao, još 1881. godine budući austrougarski načelnik generalštaba Hecendorf, objavio je raspravu „Južnohercegovački kraš sa vojne tačke gledišta“ u kojoj upozorava na značaj srpskog gerilskog ratovanja. „Od tada je austrougarski generalštab uvek računao da u sukobu sa Rusijom najpre moraju biti raščišćeni računi sa Srbijom. I Hitler je 1941. razmišljao na isti način. Strateška osnova Hitlerovog pohoda na SSSR je u svim bitnim crtama prisutna u politici SAD na Balkanu. Promenio se samo rečnik, ali se stare temeljne crte te strategije zadržavaju. RSK je etnički očišćena samo iz straha da će ona biti poprište novih gerilskih ratova.“

Poslednji govor Vrhovnog Komandnta VJ  Slobodana Miloševića

Razmišljajući poput Austrougara i Hitlera, Sjedinjene države su devedesetih godina prošlog veka, ohrabrene slabošću Rusije započele sa stvaranjem novog svetskog poretka – jednopolarnog sveta, dok su predstavnici njihove elite poput Zbignjeva Bžežinskog sanjali o podeli ruske zemlje na tri dela.

Iz tih razloga, nakon agresije na RSK i RS, Vašington je pre 14 godina izvršio i krvavu agresiju na SRJ. Snage NATO pakta su 1991. put dejstvovale po 986 civilnih objekata, od čega je 119 potpuno uništeno, a 867 teško oštećeno. Na 113 lokacija bačeno je 50.000 projektila s osiromašenim uranijumom, a 57 ciljeva je napadnuto kasetnim bombama. Napadi su izvedeni na gradska područja pri čemu je izbačeno 156 kontejnera sa 37.440 kasetnih bombi. Posle dolaska međunarodnih vojnih i policijskih snaga, juna 1999, s Kosova i Metohije je proterano oko 350.000 Srba, ali i stanovnika drugih nacionalnosti. Izvršeno je preko 8.000 terorističkih akcija, ubijeno 2.000, a oteto 1.500 i ranjeno 2.500 ljudi. Ukupna ratna šteta je procenjena na 120 milijardi dolara. U odbrani od NATO snaga, Vojska Jugoslavije je oborila 61 neprijateljski avion, sedam helikoptera, 30 bespilotnih letilica i 338 krstarećih raketa. Podaci o broju oštećenih borbenih aviona i drugih borbenih sistema, koji su pali na teritorije susednih zemalja, nisu sasvim poznati i malo je verovatno da će ih NATO ikada objaviti.

Ipak, među trofejima PVO VJ nalazi se pored „nevidljivog“ aviona F117A i strategijski bombarder B2 „Duh Misurija“. Nakon ovih podviga srpskih vojnika, u Pentagonu je odlučeno da je hitno potrebno zameniti avione koji su okosnica njihovih oružanih snaga, jer ako su Srbi oborili ovoliki broj NATO vazduhoplova, šta bi im tek Rusi uradili.

Tokom agresije,NATO je ubio 81 dete.Bolna su svedočenja o njihovom stradanju. „… Pa tada smo mi htele da pravimo kolače, moja sestra Juca, to smo htele da bude za tatu… Onda smo mi krenuli da kupimo nešto za te kolače… Moja sestra i ja smo bile pozadi, a sestra Juca i Olja i Mirko bili napred, krenuli su da pređu most u Murinu. I onda je doletela ta bomba i oni su poginuli… Sahranili su ih tamo na groblju…“ Ovako je pre deset godina, tada sedmogodišnja, Teodora ispričala sudskom veštaku kako su za vreme NATO agresije poginuli njena rođena sestra, sestra od tetke i drug na mostu u Murinu 30. aprila 1999. godine.

NATO zločinci su ubili i trogodišnju Milicu Rakić u Batajnici. 30. maja 1999. godine na Varvarinskom mostu pilot je raketom gađao dve devojčice koje su na praznik Svete Trojice išle u crkvu. Tom prilikom je poginula i najbolja mlada matematičarka Jugoslavije – Sanja Milenković.

Međutim za ovih 13 godina, prozapadne vlasti su gurale pod tepih činjenice o ubistvima dece od strane NATO pakta, a prozapadni mediji su se namerno fokusirali na priču o bombardovanju RTS, gde su spinovanjem pokušali da optuže vlast Slobodana Miloševića za stradanje 16 radnika Televizije. Nemar zapadoida na vlasti, prema pobijenoj deci od strane NATO pakta vidi se i danas, po tome što usred Beograda, u Tašmajdanskom parku, već godinama stoji oštećen spomenik stradalim mališanima u agresiji 1999. godine, koji niko ne popravlja.

Da su piloti NATO pakta imali jasno naređenje njihove komande da ubijaju civile i da su pored osiromašenog uranijuma koristili hemijske i biološke otrove, svedoči španski oficir Martin de la Os, pilot lovca F-18. „Jednom je data šifrovana naredba od straneameričke vojske da se bace kasetne bombe na Prištinu i Niš. Naš pukovnik je to odbio i posle nekoliko dana stigla je naredba za njegov premeštaj. Sve ovo što sada izjavljujem nije ništa u poređenju sa onim sto ću reći kada bude došao trenutak. Amerikanci su tamo počinili jedno od najvećih varvarstava protiv ljudskog roda! Uništavaju zemlju! Bombarduju je novim oružjem, otrovnim nervnim gasovima, kasetnim bombama, uranijumskim bombama, napalmom, sterilišućim hemijskim materijama, otrovima koji truju useve” objašnjava kapetan Martin de la Os.

Posledice NATO agresije i danas traju, a kancerogena oboljenja su veća čak za tri puta nego pre napada! Doktor Snežana Živković Perišić iz Odeljenja za prevenciju i kontrolu nezaraznih bolesti Instituta za javno zdravlje Srbije ”Dr Milan Jovanović Batut”, kaže da je od 2002. do 2011. godine stopa mortaliteta od raka u Srbiji porasla za 17 odsto!

Nakon svih žrtvi, srpski otpor najjačoj sili na svetu, doveo je do usvajanja Rezolucije 1244 u SB UN, kojom se garantuje teritorijalni integritet SRJ i Srbije. Borba srpskog naroda je zadržala SAD na Balkanu 10 dugih godina i usporila njen prodor prema Rusiji. Kao posledica toga, jednopolarni svet je nepovratno otišao u prošlost, a slobodne države predvođene Rusijom stvaraju novi višepolarni poredak. Međutim, 14 godina od agresije, vlast naprednjaka i socijalista, u svom besmislenom dodvoravanju Vašingtonu i Briselu, nastoji da poništi Rezoluciju 1244 i promeni Ustav, odričući se KiM! Ona sve više približava Srbiju EU i NATO paktu. Predsednik države i premijer rukuju se i dogovaraju sa Hašimom Tačijem marionetom NATO pakta, koji je promovisan upravo u agresiji na SRJ 1999. godine, kada je iz bunkera u Albaniji izdavao naredbe teroristima da ubijaju civile, vojnike i policajce.

Sa takvim ponašanjem Vučića, Nikolića i Dačića na čelu Srbije, NATO pakt dolazi u situaciju da ciljeve svoje agresije iz 1999. godine ostvari nakon 14 godina! Srpski narod međutim, to nikad neće prihvatiti.

Izvor: Vaseljenska TV

Četrnaest godina od NATO agresije na SRJ

Polaganjem cveća i venaca i odavanjem pošte žrtvama danas će u Srbiji biti obeleženo 14 godina od početka NATO agresije na tadašnju SRJ, kada je tokom 79 dana ubijeno najmanje 2.500 a ranjeno i povređeno više od 12.500 ljudi.

Premijer Srbije Ivica Dačić položiće venac na Spomenik stradalim pripadnicima Vojske Srbije na brdu Straževica u Rakovici, a prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić na Spomen-obeležje pripadnicima Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane ispred Komande Vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane u Zemunu.

Poštu stradalim radnicima RTS odaće gradonačelnik Beograda Dragan đilas polaganjem cveća na spomenik “Zašto?” na Tašmajdanu, dok će gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević prisustvovati komemorativnom skupu u novosadskoj kasarni Jugovićevo.

Državni sekretar u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike Negovan Stanković položiće venac na Spomenik deci stradaloj tokom NATO bombardovanja u Tašmajdanu.

Napadi na Srbiju započeli su 24. marta 1999. a poslednji  napad dogodio se 10. juna, u 13.15 nedaleko od Kosovske Kamenice.

Poginulo je, ili nestalo, 1.008 pripadnika vojske i policije, od čega je 659 pripadnika vojske, a 349 pripadnika policije. Teže i lakše ranjeno oko 6.000 civila, među njima 2.700 dece.

Ukupna materijalna šteta procenjena je na više desetina milijardi dolara. Ratni gubici NATO u ljudstvu i tehnici nikada nisu obelodanjeni.

NATO snage su ubile 631 pripadnika Vojske Srbije, nestalo je 28, što je ukupno 659 žrtava, od čega 72 oficira, 41 podoficir, 18 vojnika po ugovoru, 191 vojnik na služenju vojnog roka, 245 rezervista, 60 dobrovoljaca i tri civila u vojsci, saopštio je ministar odbrane Aleksandar Vučić, 11. februara ove godine u Skupštini Srbije.

Prema ranije objavljenim podacima, ranjena su 5.173 vojnika i policajca.

Odluka o agresiji na SRJ doneta je, prvi put u novijoj istoriji, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, a naredbu je tadašnjem komandantu savezničkih snaga američkom generalu Vesliju Klarku izdao generalni sekretar NATO Havijer Solana.

SRJ je napadnuta pod izgovorom da je krivac za neuspeh pregovora u Rambujeu i Parizu o budućem statusu pokrajine Kosovo i Metohija.

Nakon što je odluku o neprihvatanju stranih trupa potvrdila Skupština Srbije, koja je predložila da snage UN nadgledaju mirovno rešenje sukoba na Kosovu, NATO je 24. marta 1999. u 19.45 časova započeo vazdušne udare krstarećim raketama i avijacijom, na više područja Srbije i Crne Gore.

Devetnaest zemalja alijanse, počele su bombardovanje sa brodova u Jadranu, iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, podržane strateškim operaterima koji su poleteli iz baza u zapadnoj Evropi, a kasnije i iz SAD. Najpre su gađane kasarne i protivvazdušne odbrane Vojske SRJ, u Batajnici, Mladenovcu, Prištini i drugim mestima.

Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 nedelja napada bar nekoliko puta nije našao na meti.

U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000  stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok su 38 razoreni.

Tokom agresije izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.

NATO je lansirao 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 “kasetnih bombi” od kojih je poginulo oko 200 osoba, a ranjeno više stotina, i upotrebio zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom.

Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije, u Pančevu i Novom Sadu, a snage NATO su prvi put upotrebile i takozvane grafitne bombe za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema.

Posle više grubih diplomatskih akcija  potpisan je Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu  9. juna 1999. ali su poslednji projektili na Srbiju pali 10 juna 10. juna, u 13.15 nedaleko od Kosovske Kamenice, što znači da je bombardovanje Srbije ukupno trajalo 79 dana.

Generalni sekretar NATO-a 10. juna izdao naredbu o prekidu bombardovanja, pošto je započelo povlačenje snaga SRJ I Srbije sa Kosova i Metohije.

Tog dana je Savet bezbednosti UN usvojio Rezoluciju 1244, a u pokrajinu je upućeno 37.200 vojnika Kfora iz 36 zemalja, “sa zadatkom da čuvaju mir i bezbednost”.

Izvor: Press online