Archive for » November 25th, 2010«

Kako su „orlovi” uništili baze OVK

Kako su „orlovi” uništili baze OVK

Pilot Života Đurić poginuo kod Glogovca nakon što je pogodio komandno mesto i skladište separatista

„Orlovi” dejstvovali uprkos nadmoći
NATO-a u vazdušnom prostoru

Tog jutra, 25. marta 1999. godine, pripadnici OVK su likovali jer je prethodne večeri NATO počeo rat protiv SR Jugoslavije, kada su se iznenada njihove baze širom Kosmeta našle na udaru avijacije. U prvi mah nisu shvatili ko dejstvuje po njima, ali im je ubrzo postalo jasno da, uprkos nadmoći zapadne vojne alijanse u vazdušnom prostoru, po njima dejstvuju avioni jugoslovenskog RV i PVO. Reč je o široj javnosti nepoznatoj epizodi iz tog rata, čiji se detalji prvi put zvanično objavljuju u „Politici”.


U ratno proleće 1999. godine Vazduhoplovstvo VJ obavilo je neverovatnih 248 letova, od čega 36 borbenih. Ovo je priča o ratnim akcijama 98. lovačko-bombarderskog avijacijskog puka (98. lbap), jedinice koja je bazirana na aerodromu u Lađevcima kod Kraljeva.

Besjeda pukovnka Sreta Malinovića pilotima 98.lbap. “Tigrovi” pred početak agresije NATO  na SRJ.

– Godinama smo proučavali ratna iskustva, uključujući i angažovanje NATO-a tokom rata u BiH. U jesen 1998. godine, u vreme žestokih sukoba na Kosmetu i uvođenja izviđačkih letova NATO-a nad pokrajinom, preuzeo sam komandu nad jedinicom – kaže pukovnik Sreto Malinović, danas pomoćnik komandanta Vazduhoplovstva i PVO Vojske Srbije, u vreme rata 1999. godine komandant 98. lbap.


U brišućem letu nad Kosmetom

U martu 1999. godine u regionu je bilo bilo je izvesno da će doći do sukoba. Napravljeni su ratni planovi, izviđački „orlovi” snimili su položaje OVK na Kosmetu, moguće ciljeve. Vazduhoplovci su pristupili dislokaciji ljudstva i tehnike, avioni su sklanjani sa aerodroma i maskirani u njihovoj okolini. Odlučeno je da dve eskadrile iz puka kojim je komandovao Malinović dejstvuju sa aerodroma Lađevci i Ponikve kod Užica.

– Piloti eskadrile, koja je do tada bila u Batajnici, tek su obučeni za letenje na „orlovima” i prebazirani su na Ponikve. Nekoliko sati pre početka rata, 24. marta, bio sam u Batajnici koja je već bila pusta. Vratio sam se na Ponikve, a tek što smo rasporedili ljudstvo oglašena je uzbuna. Rat je počeo – seća se Malinović.

Napadnuta su oba aerodroma na kojima su se nalazili „orlovi” .

Prve ratne noći pista u Lađevcima nije pogođena, bombe su pale između nje i stajanke. I sa piste u Ponikvama moglo se poleteti.

– Ujutru smo krenuli u napad na komande, kampove i kasarne OVK. U našim kopnenim jedinicama bili su vazduhoplovni oficiri za navođenje, takođe piloti, dok se u komandi u Prištini nalazio vazduhoplovni oficir za vezu. Odlučeno je da se radio-veza, zbog prikrivenosti leta, koristi samo u krajnjoj nuždi ili ako oficir na zemlji proceni da napad ugrožava naše jedinice – objašnjava Malinović.

Letelo se u brišućem letu, brzinom od 800 kilometara na sat, avioni su pratili konfiguraciju terena. Grupu od dva ili četiri „orla” obično je predvodila dvoseda verzija ove letelice, na drugom sedištu sedeo je navigator čiji je zadatak bio da avione precizno dovede do ciljeva. Letovi, koji su predstavljali veliko fizičko naprezanje za pilote, trajali su oko pola sata, pa čak i 50 minuta kada su bili u pitanju najudaljeniji položaji OVK prema Albaniji.

B-52 uništili Lađevce i Ponikve

I potpukovnik Života Đurić (1963–1999), komandant eskadrile u Lađevcima, poleteo je na zadatak 25. marta. Dok je preletao područje Glogovca primetio je bazu OVK, komandno mesto i skladište, koje je uništio sa dve bombe. Nastavio je let prema unapred određenom cilju i u jednom trenutku, kada je zbog konfiguracije terena morao da okrene avion na bok, pogođen je vatrom sa zemlje. „Orao” je, prema raspoloživim saznanjima, pod relativno malim uglom udario u zemlju. Detalji njegove pogibije nisu da kraja utvrđeni, pretpostavlja se da je pogođen paljbom iz teškog mitraljeza i da je odmah izgubio svest zbog čega je avion pao bez manevrisanja. Sahranjen je u rodnom Paraćinu.

– Pogibija potpukovnika Đurića nije uzdrmala borbeni moral pilota, naprotiv. Nastavljeno je sa napadima na položaje OVK, čime je olakšan posao kopnenoj vojsci koja je ovu paravojnu formaciju potisnula prema Albaniji. Piloti su bili izloženi mogućoj borbi sa protivničkom avijacijom, uređaji su povremeno signalizirali da se nalaze u radarskom snopu, ali su uspeli da izbegnu napade. Posle nedelju dana više nije bilo potrebe za našim angažovanjem. Najveći uspeh naših dejstava je da su njihovom preciznošću potpuno dezorganizovane terorističke snage, kao i da nije bilo dejstva po civilnim objektima, niti je bilo takozvane kolateralne štete – objašnjava Malinović.

„Orlovi” 98. lovačko-bombarderskog puka više nisu leteli, ali je rat nastavljen danonoćnim naporima da se sačuvaju avioni i ljudstvo. Često je korišćeno ratno lukavstvo, na pistama su ostavljani rashodovani avioni po kojima je dejstvovano. U jednom trenutku, kada su okolna skrovišta postala rizična, umesto starog nasred stajanke postavljen je ispravan „orao”. Avioni NATO-a nisu dejstvovali po njemu, smatrajući da je u pitanju neupotrebljiva letelica. Piste u Lađevcima i Ponikvama uništene su tek napadom teških bombardera B-52, do kraja rata na zemlji uništena su tri, a oštećeno je više aviona. Posle Đurića više niko iz jedinice nije poginuo.

Milan Galović

Major Zoran Radosavljević

Rekla sam mu da ne leti u smrt, a on je odgovorio: “Moram, mama, šta je čovek ako izgubi domovinu”


Telo pilota Zorana Radosavljevića, koji je poginuo u borbama s avionima NATO 26. marta 1999. godine vozeći “mig 29”, odmah uveče pronašli su dečaci u Republici Srpskoj, na brdu, u mestu zvanom Teočak nadomak Bijeljine, a u zvaničnim papirima stoji da je poginuo u regionu Loznice.

– Zahvaljući tim dečacima od 16 i 17 godina, Zoran je sahranjen! Trup aviona bio je na livadi, kljun na jednoj planini, a njegovo telo sa sedištem na drugoj. Dečaci su uzeli merdevine i ćebe od jedne bake. Umotali ga i predali vojsci Republike Srpske. Vojnici su ga peške preko njiva preneli u bolnicu u Loznici.

– Ubrzo su došli američki vojnici i maltretirali meštane da kažu gde je pilot priča teško uzdišući Zoranova majka Rada, koja svakog dana obilazi sinovljev grob na beogradskom groblju Lešće.

Dan pre pogibije odnela mu je, kaže, poslednji doručak u njegov stan na Novom Beogradu, gde je živeo sa devojkom, i molila ga da ne leti.
– Mama, moram – rekao je tada Zoran majci. – Šta je čovek ako izgubi svoju domovinu? Mi piloti moramo da preuzmemo prvi udar na sebe i tako spasemo bar neko dete u ovoj zemlji.

Kobnog dana nije se javio kući da, kao što je porodica navikla, pita kako su Marija i Marko, njegov sestrić i sestričina, za koje je mnogo brinuo kada je počelo bombardovanje. Majka Rada kaže da je predosećala da se nešto desilo. Zvala je komandu. Rekli su joj da ne brine, da su “svi piloti bezbedni”.

Sestra Snežana zvala je pilote pokušavajući da sazna nešto o Zoranu.
– Govorili su da će ga naći. U stvari, svi su znali, ali niko nije smeo da kaže – seća se majka Rada pogibije svog tridesetčetvorogodišnjeg sina.

Ovaj mladić za primer završio je Vojnu akademiju i Saobraćajni fakultet. Magistrirao je na temu satelitske navigacije, spremao doktorat. Bio je predsednik jedriličarskog kluba ”Polaris”, koji je u to vreme bio beogradski klub s najmasovnijim članstvom.

Ime Zorana Radosavljevića danas nosi glavna ulica u Batajnici, jedriličarski klub u Nišu koji je osnovao njegov prijatelj Dejan Milosavljević, kao i najbrojnija regata koja se održava svake prve nedelje septembra na crnogorskom primorju. Svetska srpska zajednica proglasila ga je srpskim vitezom za izuzetne zasluge učinjene za dobro sveukupnog srpskog naroda.

Potpukovnik Milenko Pavlović

Potpukovnik Milenko Pavlović (Gornje Crniljevo, 1959 — Valjevo, 4. maj 1999) je bio pilot Vojske Jugoslavije i komandant 204. lovačko-avijacijskog puka. Poginuo je u borbi sa NATO eskadrilom iznad Valjeva 4. maja 1999. tokom NATO agresije na SRJ.


Biografija:
Detinjstvo, rana mladost, školovanje

Milenko je rođen u porodici Milorada i Radmile Pavlović, u selu Gornjem Crniljevu 1959. godine. Prva 4 razreda osnovne škole završio je u rodnom mestu, a sledeća 4 u Osečini. Srednju vojnu školu je završio u Mostaru. Iako je najpre odbacio tu mogućnost, kasnije se ipak odlučio za profesiju vojnog pilota.

Agresija NATO

Bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije zatekla ga je na dužnosti komandanta 204. lovačkog puka, čije je sedište bilo izmešteno u Staru Pazovu. Letačka tehnika je bila na izuzetno slabom nivou održavanja i nesigurna. Do tog 4. maja nekoliko aviona je izgubljeno usled raznih kvarova koji su se obično dešavali neposredno po uzletanju. Većina pilota je uspela da se spase, poginuo je jedino major Zoran Radosavljević.


4. maja 1999. oko 12 časova primećena je veća grupa NATO aviona koja je dejstvovala u pravcu Valjeva, uglavnom na fabriku municije Krušik, kao i na vojna skladišta u selu Pričević. Komandu da poleti dobio je jedan od mlađih oficira. Međutim, potpukovnik Pavlović je telefonskom vezom naredio da se pozvani pilot zadrži i umesto njega je on poleteo ka Valjevu sa svojim avionom MiG-29, № 18109. Ubrzo se našao nad Valjevom, međutim, posle samog uzletanja mu se pokvario generator naizmenične struje tako da je ostao bez radara. Pavlović se upustio se u neravnopravnu bitku protiv 16 NATO aviona, uspeo da ih zbuni i čak natera u bekstvo smelim nastupanjem ali je, nažalost, ubrzo, oko 12:45, bio pogođen sa tri rakete, ispaljene od strane holandskih pilota sa aviona F-16 fajting falkon koji su bili zapadno od Tuzle te ih on nije ni primetio. Poginuo je još u vazduhu. Ostaci njegovog aviona pali su u selo Petnica. Sahranjen je 6. maja 1999. na Bežanijskom groblju.

U rodnom selu Milenka Pavlovića, Gornjem Crniljevu, napravljen je spomen kompleks koji obuhvata:

1. Spomen česmu sa pločama pilotu Pavloviću i majoru Aleksandru Stefanoviću (poginulom 1991. kod Tovarnika) kao i vojnicima izginulim u ratovima za oslobođenje 1912. – 1918. Na spomen česmi se nalazi krilo sa aviona MiG-29 pilota Pavlovića
2. Lovački spomen-dom Milenko Pavlović Pilot
3. Avion tipa Super Galeb
4. Top sa Cera, mogući učesnik Cerske bitke

U okviru kompleksa se nalaze i crkva Obnovljenja hrama sv. Georgija-Đurđica, sa parohijskim domom kao i igralište FK Milenko Pavlović – Pilot.

Radio Televizija Srbije je snimila dokumentarni film o životu i pogibiji Milenka Pavlovića pod nazivom „Let u smrt“, koji je premijerno emitovan 24. marta 2006. godine, na osmogodišnjicu početka NATO agresije na SRJ. Njegova fotografija sa pilotskom kacigom, postala je krajem 2008. godine, logo modne kompanije Hero (Heroj).

Izvor: Wikipedija (slobodna enciklopedija)