Archive for » April, 2013 «

6.april 1941 (agresija na Kraljevinu Jugosalviju)

6.april 1941 (agresija na Kraljevinu Jugosalviju)


Fašistička Nemačka je bez objave rata 6. aprila 1941. godine napala Kraljevinu Jugoslaviju. Napad je počeo snažnim udarima vazduhoplovnih snaga, specijalnim dejstvima i brzim prodorima oklopno-mehanizovanih jedinica. Glavni cilj napada nemačkog vazduhoplovstva je bio: razaranje Beograda, demoralisanje vojske i naroda i uništenje jugoslovenskih vazduhoplovnih potencijala. Odluku, da se Beograd razori, doneo je lično Hitler 27. marta, razjaren vestima o demonstracijama u Beogradu protiv potpisivanja ‘Trojnog pakta’.


Izvršenje zadatka povereno je 4. vazdušnoj floti pod komandom generalpukovnika Aleksandra Lera. Operacija uništenja Beograda nosila je naziv ‘Strašni sud’ [S t r a f g e r i c h t]. U 6.30 časova napala su 234 bombardera i 120 lovaca. Većina žitelja jugoslovenske prestonice zatečena je na spavanju jer je bila nedelja.

U toku 6. aprila grad je bombardovan u četiri naleta, a nastavljeno je 7. aprila, 11. i 12. aprila. Na Beograd je izručeno oko 440 tona razornih zapaljivih bombi. Poginulo je preko 2.500 ljudi. Uništeno je više stotina zgrada, među njima do temelja srušeno i zdanje Narodne biblioteke Srbije – ustanove osnovane 1832. – sa oko 300.000 knjiga, uključujući srednjovekovne spise neprocenjive kulturne vrednosti. Među bombardovanim objektima je i Stari dvor [sa srušenom kupolom].

Nemački feldmaršal fon Klajst je na suđenju, posle rata, o tome rekao: ‘Vazdušni napad na Beograd 1941. godine je prvenstveno imao političko- teroristički karakter i nije imao ničeg zajedničkog sa ratom. To bombardovanje iz vazduha je bilo stvar Hitlerove sujete, njegove lične osvete.’

Biblioteka je imala i zbirke turskih rukopisa, starih štampanih knjiga [više od 200] od 15. do 17. veka, starih karata, gravira, slika, novina… Osim toga, u njoj su bile sabrane sve knjige štampane u Srbiji od 1832. godine, kao i one štampane u susednim zemljama, ali i kompletne biblioteke Vuka Stefanovića Karadžića, Lukijana Mušickog, Đure Daničića, P.M. Šafarika i drugih.

Uoči bombardovanja, na početku Drugog svetskog rata, 01. aprila 1941. godine, sve je bilo spremno za evakuaciju. Biblioteka je bila spakovana u 150 sanduka, rukopisi posebno u 38 sanduka [svaki je bio težak oko 80 kilograma], a stari časopisi u 22 sanduka.

Tadašnje Ministarstvo prosvete zabranilo je, međutim, 03. aprila evakuaciju prosvetno-kulturnih ustanova Beograda, pa i Narodne biblioteke, ali je naredilo da se sve dragocenosti sklone u podrum, što je i učinjeno.

Zgrada je pogođena zapaljivim bombama 06. aprila, u 16 časova. Smatra se da je sve izgorelo.

Prema sećanju stanovnika kraja oko Kosančićevog venca, još dva-tri meseca ruševine su se pušile.

Predviđajući rat jugoslovenska Vrhovna komanda i Vlada su Beograd proglasile ‘otvorenim gradom’. No, to nije sprečilo nemačko ‘Luftvafe’ da napadne naš prestoni grad i da ga razori. Jugoslovensku prestonicu je od napada iz vazduha branio elitni Šesti lovački puk i jedinice protivvazdušne odbrane Vazdušne zone Beograd.

Jugoslovenski lovac Rogozarski Ik-3 kojeg su letjeli branioci Beograda 6.aprila 1941.

U toj neravnopravnoj borbi vazdušnog Golijata i Davida, uprkos srčanosti i junaštvu naših nebeskih vitezova, pobedila je fašistička sila. Hrabri piloti Šestog lovačkog puka su ušli u istoriju, jer su kao orlovi branili svoj glavni grad od najezde crnih jata hitlerovih ‘flug-cojg’-formacija. Oni su istinski vitezovi beogradskog neba, sećanje na njih živi, a tradicija se prenosi pokoljenjima, pa i na generaciju sadašnjih pilota-lovaca.

Šesti lovački vazduhoplovni puk je bio elitna vazduhoplovna jedinica u sastavu Prve vazduhoplovne lovačke brigade – najjače jedinice protivvazdušne odbrane. Puk je imao dobro obučeno ljudstvo i najmodernije avione. Mirnodopska lokacija puka je bila na aerodromu ‘Zemun’, gde se nalazila i Šesta vazduhoplovna baza. Ratna letelišta su se, s obzirom na zadatak puka, nalazila u neposrednoj blizini Beograda. Zona puka je obuhvatala severoistočni deo državne teritorije, gde su se nalazili značajni objekti – veliki gradovi, industrijski centri, komunikacijski čvorovi i mostovi na Savi, Tisi i Dunavu.

Hrabri piloti iz Šestog lovačkog puka su u toku odbrane Beograda 6. i 7. aprila 1941. godine prema podacima u knjizi potpukovnika Kostića ‘Plamen nad Beogradom’, oborili 42 nemačka aviona, a za još 19 se to ne može tačno tvrditi. U knjizi ‘Naše nebo aprila 1941.’ ing. Petar Bosnić navodi 47 oborenih neprijateljskih aviona. Tačan broj nemačkih aviona, koje su 6. i 7. aprila piloti Šestog lovačkog puka oborili nad Beogradom, ne može se utvrditi, ali na osnovu dostupnih izvora broj se kreće između 42 i 48 aviona.

U tim neravnopravnim borbama u vazduhu su poginula jedanaestorica naših pilota: desetorica iz Šestog puka i kapetan Živica Mitrović iz 31. grupe Drugog vazduhoplovnog puka. Ranjeno je devet pilota: od toga šestorica teško, a trojica lakše. U aprilskom ratu je poginulo 135 jugoslovenskih letača i oko 600 neletača. Vazduhoplovstvo je pružilo odlučan i organizovan otpor, a izvedena su i uzvratna dejstva po nemačkim aerodromima.

‘Za mnom!, pali i poleći po patrolama’.

Pilotski as koji je u Šestoaprilskom ratu oborio tri nemačka Meseršmita, Đorđe Stojanović jednom prilikom je rekao: ‘Svako se za nešto rodi, a mi smo se rodili za pilote – imali smo sve potrebno – odvažnost, borbenost, spretnost i bili smo vitezovi’.

Oko 7. časova je dat znak ‘Vazdušna opasnost’ jer se Beogradu približavale dve velike formacije nemačkih bombardera i lovaca sa severa jedna duž Tise, a druga Dunavom. Potrčali smo ka avionima, čiji motori su već bili zagrejani. Komandir Miloš Žunjić je komandova viknuvši: ‘Za mnom!, pali i poleći po patrolama’.

Poleteo sam za vođom patrole i komandirom Milošem Žunjićem. Posle 5 minuta na visini 3000 metara između Batajnice i Pančeva, primetio sam Nemce. Komandira nisam mogao da opomenem, jer radio stanica mi nije radila. Povećao sam brzinu, prestigao ga i krilima dao znak. Otpočela je borba sa nemačkim lovcima, koji su pratili bombardere. U vazduhu je bila cela grupa po patrolama, sem komandanta grupe majora Aduma Romea, koji je ostao na zemlji….

Iz naše eskadrile su u vazduhu bile sve četiri patrole, 8 aviona, jer je deveti avion bio oštećen pri sletanju 5. aprila. Komandir Žunjić je nastavio u istom pravcu i napao jedan bombarder Hajnkel 111, pa je odmah bio izložem napadu lovaca Me 109F i borio se sa njima, pogođen, dolazi do požara, zbog koga iskače iz aviona. Viseći na padobranu ubijen je mitraljeskim rafalima nemačkih pilota lovaca. Shvativši da sam sam, napao sam tri Ju-87 [Štuke]. Napao sam odozdo najpre desnu, koja je odmah oborena, pa levu, koja je pogođena iz blizine.



Zatim sam se sukobio sa tri Me-109 F, i na jednoga sam usredsredio paljbu, svetleći metci su obeležavali pogotke, on se odvojio i krenuo ponirući ka rumunskoj granici. Gonio sam ga na visini 300 do 400 metara nad prugom u pravcu Vršca i otvarao vatru. Uspeo je da se izvuče, jer mi nismo imali zapaljivu municiju – tako da pogodci nisu imali željeni efekat, a Me 109F bio je brži za oko 50 km/čas od našeg Me 109E. Prekinuo sam gonjenje jer je i gorivo bilo pri kraju i vratio se na aerodrom i sleteo iz pravca Dunava. Sam bez svoga komandira. [Odlomak iz teksta pilota Đorđa S. Stojanovića]


Piloti, branioci prestonice poginuli u aprilskom ratu 1941:

1. Miloš Žunić, poginuo 6.aprila kod Pančeva
2. Miho Klavora, poginuo 7.aprila kod manastira Krušedol
3. Vladimir Gorup, poginuo 7 aprila
4. Karlo Štrbenk, poginuo 6. aprila kod Glogonjskog rita
5. Dobrica Novaković, poginuo 6.aprila kod Beograda
6. Branislav Todorović, poginuo 7 .aprila
7. Jovan Kapešić, poginuo 7.aprila kod Beške
8 . Milivoje Bošković, poginuo 7.aprila kod Kovilja
9. Dušan Borčić, poginuo 6. aprila -pao u Sarajevsku ulicu
10. Milutin Petrov, poginuo 7.aprila kod ušca Tise u Dunav
11. Živica Mitrović, poginuo 6.aprila kod Šida


Category: ISTORIJA  11 Comments

Zašto je poginuo Marko

Miroslav Lazanski

Zašto je poginuo Marko

Tog 24. marta na groblju se okupilo dvadesetak ljudi, familija i prijatelji porodica Avramović i Bjelanović. Od zvaničnika države Crne Gore, vojske Crne Gore i grada Tivta niko

Groblje u Tivtu nalazi se između aerodroma i Ostrva cveća. Odmah pored morske uvale gde su poručnici bojnog broda Jugoslovenske kraljevske ratne mornarice Spasić i Mašera u aprilskom ratu 1941. digli u vazduh razarač „Zagreb” da ne bi pao u ruke Italijanima. Kasnije ih je socijalistička Jugoslavija, Tito je još bio živ, proglasila narodnim herojima, jedna kasarna JNA u Boki dobila je ime po poručnicima…


Na godišnjicu početka agresije NATO-a na Jugoslaviju bio sam na tom groblju, na komemoraciji pripadniku 63. padobranske brigade vojske Jugoslavije Marku Avramoviću. Imao je samo 23 godine kada je poginuo na Kosovu. Nedaleko od njegovog groba nalazi se grob Dragana Bjelanovića, policajca iz Peći. Imao je 25 godina kada je poginuo na Kosovu, roditelji su ga posle nekoliko godina preneli i sahranili u Tivtu. Tog 24. marta na groblju se okupilo dvadesetak ljudi, familija i prijatelji porodica Avramović i Bjelanović. Od zvaničnika države Crne Gore, vojske Crne Gore i grada Tivta niko. Možda Crna Gora 1999. i nije bila bombardovana od strane NATO-a? Ili se Crna Gora danas stidi svojih sinova i kćeri koji su poginuli u toj agresiji? Sve u ime svetle budućnosti i evroatlantskih integracija?

Hladni martovski vetar duvao je između spomenika na tivatskom groblju, sa obližnje piste uzletali su avioni za Milano, Rim, Frankfurt, Moskvu… U njima zavaljeni i zadovoljni strani turisti, strani i crnogorski biznismeni. Svet života i svet uživanja. A dole, ispod, grobovi su Marka i Dragana. Koji su poginuli i za Crnu Goru. Za koju Crnu Goru? Za Crnu Goru u NATO-u? Sigurno ne!

Otac Mijajlo Backović iz Tivta, inače ratni veteran 63. padobranske brigade, održao je opelo. Dirljiv je bio njegov govor, kao i govor mog kolege novinara Željka Komnenovića. Posle, na ručku, na tivatskoj rivi, pričaju mi kako su Amerikanci nedavno doveli u Tivat specijalno dresirane delfine, navodno da istraže podmorje Bokokotorskog zaliva. Uz takve delfine ide i jedinica „Foke”. Od nekadašnjeg delfina Joce, turističke atrakcije Boke sa kojim su se deca igrala, do današnjih delfina-ubica, tekla je i teče demokratska tranzicija naših bivših prostora. Sve u ime svetle budućnosti.

Očekivalo se da bolju budućnost Tivtu donese i čuvena marina Porto-Montenegro. Sada se već proračunava da država od te marine ne prihoduje skoro ništa, da je zaposleno oko 200 ljudi, dok je nekadašnji „Arsenal” u punoj snazi imao oko 2.500 zaposlenih, a posle 2006. godine oko 500 radnika, da su dokovi prodati skoro džabe, jedan je u Hamburgu i radi, da su sinhrolift i skupocene mašine prodate na kilogram, da marina ne plaća komunalije, da je PDV na gorivo u marini sedam odsto, a izvan marine 17 odsto.

Svašta mi napričaše, sunce je na rivi ipak nadjačavalo hladni vetar, šta da im kažem? Nema zajedničke države, nema jake ratne mornarice, nema podmornica, nema ni „Arsenala”. Što reče nedavno, ipak malo zlobno, jedan hrvatski brodarski i podmornički ekspert: „Šta znaju brđani šta su podmornice”?

Dan ranije u Nikšiću, na predavanju koje je organizovala crnogorska NVO „Ne u rat, ne u NATO”, kao deo svetske mreže „Ne u rat, ne u NATO”, sa sedištem u Berlinu, domaćini su mi bili kolega Marko Milačić i gospodin Gojko Raičević. U prvom redu sedeli su časni oci Srpske pravoslavne crkve i gospodin Aleksandar Dedović, direktor nevladine organizacije „Alfa centar” iz Nikšića. Gospodina Dedovića, inače ga ovde zovu Šime, znam godinama i verovatno je najsposobniji i najpošteniji lobista za ulazak Crne Gore u NATO. I jedini od NATO lobista koji se usudio da javno „izađe na megdan” onima koji ne misle kao on. Ovi u Briselu trebalo bi da igraju samo na Šimeta, ostali NATO lobisti u Crnoj Gori su nesposobni. Jer Šime organizuje i kampove na Žabljaku, gde kroz druženje mladih objašnjava prednosti članstva u NATO. Pa Šime pokloni sliku Andersu Fog Rasmusenu, pa pozove Mila Đukanovića u kamp. Tu su i obećanja, ali i stvarnost da ako ste mladi, imate nekakav fakultet i ako želite odmah da dobijete posao u državnim strukturama u Crnoj Gori put do cilja vodi vas kroz Atlantski savet, ili kroz neku nevladinu organizaciju koja propagira članstvo Crne Gore u NATO. To je sada u Crnoj Gori postao pravi biznis. Neverovatno je gledati i slušati mlade ljude, recimo od 23 ili 25 godina, mladiće i devojke, kako pokušavaju da objasne da bez članstva u NATO Crnoj Gori nema spasa, da sutra neće sijati sunce i da se svi svetski problemi moraju rešavati kroz NATO.

I pored svih napora lobista da se uđe u NATO, Crna Gora je nedavno dobila kritike da se na tom putu slabo radi. Pomoćnik generalnog sekretara NATO-a Dirk Brengelman tokom posete Podgorici bio je vidno nezadovoljan rezultatima ispitivanja javnosti povodom tog pitanja: za članstvo u NATO-u je 28,4 odsto građana Crne Gore, protiv članstva je 47 odsto, 26,6 odsto je neopredeljeno. Za članstvo Crne Gore u NATO zalaže se samo 51 odsto pristalica vladajuće stranke DPS-a. Najveće pristalice članstva su građani Crne Gore Albanci i Bošnjaci.

Nemački ambasador u Podgorici Pius Fišer poručio je nedavno građanima Crne Gore da je ,,članstvo u NATO komplikovana odluka koju obični građani ne razumeju, jer su neinformisani, emotivno razmišljaju, pa tu odluku treba prepustiti parlamentu”. Po mišljenju ekselencije Fišera, raja je glupa, poslanici su pametni. A đetići ipak neće u NATO.

Možda Marko ipak nije uzalud poginuo…

Miroslav Lazanski
izvor: www.in4s.net
Category: ISTORIJA, SPOMEN  13 Comments